VIZA (treći dio) | Proza | Knjiga online

veseli_bosanac
Utorak, 23 Lipanj 2009
VIZA III Bilo je oko 8 i 15 i sve je mirisalo na kišu. Samir se osvrtao tražeći kakvo mjesto gdje bi mogao popiti kafu i nešto pojesti. Preko puta Ambasade, iza parka, vidio je da u onom redu stambenih zgrada ima i nekih pitara, kafića, slastičarni... ‘'Nije važno'', pomisli, ‘'Važno je da nešto spustim niz grlo.'' Pretrčao je cestu i za tren se našao pred nekakvom slastičarnom. Bila je prazna. Ugodno i toplo je mirisala na kolače, bureke i kafu. Naručio je kafu, a kada je dobi, zapali cigaretu i prelista Dnevni avaz, koji je stajao tu na stolu za goste slastičarne. Malo zatim u slastičarnu uđe uglađeni gospodin, po Samirovoj procjeni, tek ušao u petu deceniju života. Gospodin skide kaput i objesi ga na čiviluk postavljen iza vrata. ‘'E, kasnim, Minka, molim te jednu maslenicu..'' - obrati se gospodin radnici u slastičarnoj. ‘'Mora da je ovaj redovni mušterija, dok joj zna ime'', analizirao je Samir - ,''Daj mu maslenicu?! O, Bože, zar neko može poželjeti maslenicu? Možda mu žena ne sprema... Možda nema žene..'' Primijetivši da je Samir zatvorio Dnevni avaz i spustio ga na stol pored sebe, gospodin se obrati Samiru: Mladiću, mogu dobiti novine? Jeste vi završili? - Da, da, izvolite'' - doda mu Samir novine. - Za malo, stiže maslenica, a gospodin se užurbano primače i halapljivo je poče trpati u usta. Mrve pite su padale po otvorenim novinama, koje je halapljivac povremeno treskao. ‘'Ovaj je stvarno il' dobro gladan, il' željan pite'', gledao je Samir ispod oka i nije htio da ide iako je pojeo i burek, popio kafu i platio račun. Kad gospodin smaza maslenicu i naruči drugu, Samir ustade i izađe iz radnje. Bio je u dilemi da li da ide do auta ili da pješice krene prema Skenderiji, pa da tamo kupi jednu srećku za TV Bingo. Odlučio se za drugu varijantu, ponovo pretrčao cestu, našao se pred Ambasadom i okrenuo pješice prema Skenderiji. Toplo oktobarsko jutro pretvorilo se u tmurno i potmulo jaukanje vjetra... Počela je padati nekakva krupna i teška kiša. Manje je bilo i pješaka: ko je žurio na posao stigao je, učenici su već u školama, a vrijeme je postajalo takvo da se moglo očekivati da za pola sata neće nikoga biti na ulici. Kiša je sve jače i krupnije padala. Hladna i teška. Od nakane da kupi dobitnu srećku na Skenderiji, Samir je odustao i krenuo prema autu... Stigao je za petnaestak minuta brzog hoda, tjeran kišom. Ušao je u auto, maksimalno spustio sjedište, pripalio cigaretu i upalio radio. Naganjao je neku radiostanicu sa malo priče, a više muzike. Veselilo ga je što na jednom mjestu čuje i Partibrejkerse i EKV, i Bijelo dugme i Ramba Amadeusa. Kako je koja pjesma bila emitovana, tako je i on pjevao - sa svakom pjesmom sve glasnije i glasnije, da bi već oko dvadesete puštene pjesme pjevao na sav glas - vikao je. Time je valjda pokušao da iz sebe istjera neki bijes ili šta već drugo... Na opomenu sa radija da je 10 sati, Samir malo otvori prozor da prozrači auto, vrati sjedište i krenu prema ambasadi. Iz auta je uzeo i rasklopio kišobran, ali nakon desetak metara kišobran, pod uticajem jakog vjetra, nije mogao ispuniti svoju ulogu. Samir se vrati, ostavi kišobran u auto i na sebe navuče nekakvu radnu jaknu s kapuljačom koja je bila u autu još od prije dva dana, kada je išao kod Haruna da mu pomogne cijepati drva. Ovaj put je do Ambasade stigao za manje od 10 minuta. Valjda je to trajanje puta obrnuto proporcionalno jačini i snazi nevremena. Pred Ambasadom je bio neki gospodin sa svojom gospođom. Mobitelom je nekoga zvao da dođe po njih autom, a zbog psovke kojom je reagovao na gospođino dosađivanje (‘'Nek požuri! Reci mu nek požuri, smrzla sam se...''), Samir je znao da to dvoje nisu dobili vizu. Mislio je samo kako li će se Harun ponašati i kakav će biti kad iziđe iz Ambasade. Svakih pet deset minuta neko bi se pojavio pored stražarske kućice... Nakon što promrzla gospođa i njen nervozni muž sjedoše u auto i izgubiše se iz vidokruga iza krivine, iz dvorišta Ambasade se pojaviše dva djeda: Mustafa i njegov prijatelj Zvonko. Čuo je Samir dok je sa Harunom čekao da uđu da je Mustafa iz Zenice i da ide sinu u Ameriku. Dobio je unuka. Mustafa u Americi radi, ne sjedi. On je stari vozač, a sin mu tamo ima nekakvu prevozničku firmu. Pa i Mustafu angažuje da baci koju turu. Inače, Bosanci su tamo cijenjeni vozači. Mustafa je bio sretan.''Očito je prošao'' - pomisli Samir. Čika Mustafa, i? - Dobio sam, Boga mi, bez problema. - E, baš mi je drago, Čestitam! - reče ljubazno Samir. - A vi, čika Vlado? - Ma i ja sam! Meni se i ne ide, ali viče žena stalno ‘Hajd' - idi! Nisi nikad bio!' - poče Vlado , - meni je tamo sin. Ljekar. Radio prije rata ovdje u Zenici. Poslije rata, nema šanse. Jest da smo u toku rata bili u Vitezu. Al' kad smo se vratili - nema šanse dobit pos'o. Zato se bio zaposlio u Žepču... Malo radio i žena ga navede da ide u Ameriku... Ne znam šta bi' ti rek'o momče... Ništa, - nasmija se Samir, - ja tamo ne bih ni za pare! - D va starca krenuše užurbano prema svom automobilu. Kiša se pretvori u snijeg. Gusti i teški mokri snijeg se brzo lijepio po cesti, drveću, travi u parku, po Samirovoj radnoj jakni... Cupkao je sam na trotoaru, povremeno tresući tijelom da skine snijeg sa sebe... Nakon petnaest minuta pojaviše se nana Hatidža sa svojim unukom Ahmedom. Sa njima je bila i gospođa Ružica. Veselo su razgovarali. Iz njihove priče koja se udaljavala čuo je Ružicu kako govori: Ništa se ti, mladiću, ne brini. Hatidža i ja ćemo - zajedno... ‘'Znači, Ahmed nije dobio vizu'', zaključi Samir. Misao nije ni završio, a Ahmed nešto reče Hatidži i Ružici, okrenu se od njih i dođe pred Samira: Izvinite.. Jeste li vi bili sa onim momkom što je mojoj - nani ponudio svoj broj kad smo čekali u koloni? Jesam.. Što? Je li Harun dobio vizu?, nervozno će Samir. - Nije... On je.. Ne znam je li dobio vizu.. - bio je neprecizan - Ahmed , - Tamo..kad je ušao u onu kancelariju sa zahtjevom.. valjda mu je pozlilo..Šta li? Znam da pričaju da je nekom pozlilo... Nije se vratio na ista vrata... E, hvala ti, - reče Samir i uputi se prema ulazu da pokuša - dobiti informaciju više od ljudi iz obezbjeđenja. Vidjevši Samira da prilazi ulazu u dvorište Ambasade, iz stražarske kućice izviri jedan od članova obezbjeđenja: Halo! Dokle vi, gospodine? - Možete li mi reći... Moj prijatelj je ušao u Ambasadu, ali - mi rekoše da mu je tamo pozlilo... Sad ćemo provjeriti, - reče ovaj iz obezbjeđenja i nazva - nekoga u zgradi. Samir je već grizao nokte i nervozno zurio u stražaru čekajući odgovor. E, ovako, - izviri onaj iz stražare, - taj tvoj prijatelj, Harun, - odjednom se srušio tamo u kancelariji na razgovoru... Došao je nakratko svijesti, ali se opet izgubio... Prebacili su ga do bolnice.. Ovdje, na Koševo... Samir ništa nije rekao... Udaljavao se od Ambasade olovnim nogama. Nije mogao ni požuriti. Krenuo je pješice prema Koševu, ali se onda pribrao i krenuo ka autu. Pred očima mu je bio Harunov lik... Vidio ga je kao one zimske noći kad mu je nagazna mina odnijela stopalo. Tada mu je Harun spasio život.... Išao je Samir prema automobilu, ali ništa nije vidio... Valjda zbog jakog snijega... koji pada.. pada kao onda, kad je njegova krv bojila snijeg crveno, kad ga je Harun iznio iz minskog polja... i kad je pri zadnjem koraku aktivirao minu razarajućeg usmjerenog dejstva koja je od Harunovih pluća napravila sito i odnijela mu dio lobanje... Žurio je Samir prema autu i mislio:''Možda...možda je ovo samo san.... Možda je ovo neki zagrobni život.. Možda smo još u 1995-oj!? Možda smo se smrzli u crvenom snijegu devedeset pete?''