Vozili smo se u Zoo called London tom dvadest osmicom jednako prijatno danju, uz razgledanje okoline, kao i noću diveći se svemu što je pod uticajem svetlosti izgledalo poput bajke. I da ne zaboravim, uvek je u autobusu bilo zabranjeno pušenje. Ovde se poštuju propisi. A ovde nas sve sve uvek gledju oči velikog brata.

Jas am se mnogo puta  vozila autobusom 28 na relaciji Kilburn - Zapadni Kensington, vraćajući se u večernjim satima sa kursa za prevodioce do Zapadnog Kensingtona, gde sam  tada živela u iznajmljenom studiju.

Bilo je to u vreme pre mobiling telefona dok se u ovoj zemlji koja i te kako zna da poštuje red, još mnogo mirnije putovalo. I tada su nas vozili i vozali crnci, a kod njih smo kupovali i karte za vožnju na ulazu. Radili su tako dva posla, a pri tom bili plaćeni kao da rade samo jedan.  

Mene su ti vozači zapamtili kao redovnog putnika i tretirali su me da nije moglo biti bolje. Jako sam im zahvalna za svaku vožnju. Baš svaku. I za ona buđenja kada bih putujući noću zaspala , jer su znali na kojoj stanici silazim. Znali su i da zaustave autobus kada me vide kako šetam trotoarom iako daleko od stanice. Zato sa ponosom mogu reći da nikad nisam radila ono što ne treba: nisam trčala za autobusima. Nisam ni za muškarcima.

A nekad su i crnci radili na crno.To se u Zoo called London jako često događalo.

*

Neke druge večeri sam u nekom drugom autobusu sa tim istim brojem 28 prisustvovala raspravi koja je počela neočekivano i brzo proširila svoje razmere.

Vozač autobusa se obratio putnici:

"Devojko, ti, da... ti u naočarima... Tebi se obraćam... Nisi platila kartu... Ili plati ili izlazi odavde...."

Putnica:

"Izvinite. Ja sam stranac u ovum gradu. Možete li da mi objasnite? "

On je pokušao što je najbolje mogao. I uspeo je, ako se to može zvati uspehom. Naknadno joj je naplatio kartu a tim svojim postupkom i svim putnicima učinio putovanje interesantnijim, dajući im temu za razgovor.

Ipak, ono što je usledilo sve nas je podjednako iznenadilo. Na izgled zatvoreni, ravnodušni i nezaintersovani putnici koji su tu bili samo fizički prisutni, počeše javno iznositi svoje komentare.

Jedan mladić je rekao:

"On je to uradio zato što mu se ona nije dopala."

Drugi je opet mislio drugačije:

"Ma pusti ga, zar ne vidiš da umire od dosade i da je usamjen..."

A onda se oglasila jedna starica, koja je sve propratila špijunski budnim okom i uhom:

"Neka vam svima bude jasno da je on to uradio zato što je to njegova dužnost."

I kao kec na desetku, legao je komentar jedne devojke sa zadnjeg sedišta. Ona je pogodila pravo u srž stvari :

"Budite sigurni da on to nije uradio zato što mu se ona ne dopada,  nego zato što mu se ne dopada njegov posao. Zapravo ga mrzi! To je više nego očigledno!"

"I nije ni prvi ni poslednji koji ne voli svoj posao!" - dodade jedan stariji gospodin, pritiskajući zvono i spremajući se da siđe na sledećoj stanici.

Slušajući sve te komentare, nisam mogla a da se ne upitam da li su oni bili svesni da su komentarišući taj postupak govori mnogo više o sebi, nego o vozaču autobusa? Pitala sam se zašto su tako retki ljudi koji rade ono što vole i vole ono što rade? A vozač je ćutao. I vozio.

*

Onda su u naše male, obične živote ušli mobilni telefoni. I svi su isto zvonili u početku razvoja mobilne industrije, pa kad se dogodi da jedan mobilni zazvoni u jednom autobusu sa brojem 28, svi vlasnici ovog malog aparata bi se istovremeno mašili džepova i torbi. Vremenom se i ova industrija razvila pa smo tako, naslušavši se kojekavih melodija, dobro profinili svoje muzičke ukuse.

Potom je nekao brzo došlo vreme brisanja svih vidova privatnosti. Zvonili su tako mobilni telefoni a mlade devojke, odgovarajući na pozive, uključivale opciju loud speaker, pri tome puštajući, ili možda bolje rečeno prinuđujući sve saputnike, hteli oni to ili ne, da slušaju njihove udvarače koji se lome da ih izvedu na večeru. Samo što su one sve njih nemilice izazivale, govoreći im da oni ne mogu sebi da priušte izlazak sa njima na mesta gde bi one želele, jer za to nisu platežno sposobni. Drugim rečima, nisu ih bili dostojni.

Kako su se samo brzo promenila vremena, a i mi sa njima. O vremena, o običaji! Samo dvadeset osmica i dalje okretna i crvena i već odavno dvospratna, uvek stiže po svom redu vožnje. Tamo negde daleko, daleko odavde. A ja sad. dok ispisujem ove redove, ovde u zemlji Srbiji i u stvarnosti, još mašem svojim diplomama i samo u mašti odmahujem autobusima sa brojem 28 i njihovim putnicima, spremajući se da potrčim. A ponekad i ovde prevodim.

odlomak iz romana Zoo Called London