Nakon rata Keko se zaposlio u jednoj vrlo profitabilnoj tvornici. Direktor otvorio jedan pogon u Istri i poslao dio radnika na rad u „inozemstvo". Odluči Keko otići malo raditi u Istri, htio se malo maknuti iz svoje sredine gdje je sve još mirisalo na rat i sve su se priče , razgovori i pijanke svodile na prisjećanje događaja iz rata, izgubljenih prijatelja... Uglavnom depra.

Kad su stigli u Rovinj, smjestilo ih po privatnim kućama, a hranili se u menzi koja se nalazila u sklopu pogona. Znao je Keko da će u stanu imati dva cimera. Ušavši u stan nije zatekao nikoga, otišao je upoznati gazdaricu. Bila je to starija ljubazna gospođa koja ga je odmah ponudila rakijom. Popio Keko nekoliko zaredom, ispričao se gazdarici i otišao prileći. Iz sna ga prenula vika.

Keko sjeo na krevet i gleda dvojicu ljudi kako se svađaju kao djeca, obadvojica zapela za isti krevet i neće nijedan da popusti.

Jedan je bio onizak i koštunjav, imao je samo dva prednja zuba, a glava mu je na mjestima bila ćelava.

Dok su se svađali primijetio Keko da je manji papren, a imao je jako nervozne pokrete, kao da je u struju uključen , i svako malo čupa se čovjek za preostale čuperke na glavi.

«'Ajde, umukni više, evo nam se cimer probudio», javio se visoki pomalo kreštavim glasom. Prišao on Keku, pružio mu ruku: «Ja sam Tule, a ime mi je Marko». Keko uzvrati: «Kristijan, zovite me Keko.»

Tule je uporno držao Kekovu ruku i mlatarao njome. Bio je jako visok tako da je Keka već zabolio vrat; sjedeći na krevetu  glava mu je bila u razini Tulinog pojasa.

Raspričao se Tule o svojoj familiji, žena i osmero djece, pa odakle je, pa koliko dana oranja zemlje ima...

«Umukni više blento, blentava, iščupat ćeš čoviku ruku»,  javi se onaj drugi i gurne Tulu u stranu: «Ja sam Ante, ali svi me zovu Galop,  pa mo'š i ti.»

Brzo su se cimeri skompali, kupili odmah kašetu piva. Tule je obožavao narodnjake, a Keku i Galopu nisu smetali, naprotiv nakon nekoliko piva bili su im melem za uši.

Bližio se već kraj petog mjeseca, zavladale vrućine, turisti navalili, šprehalo se i parlalo na sve strane.

Nakon posla uputili se Galop i Keko na kupanje.

«'Aj'mo, rođo, baciti tunju, baš mi došla želja», dobrodušno će Galop.

Keko gleda Galopa, češka se po glavi: «Kako ćemo, rista, nemamo ni kaića ni tunje?!»

«Ništa se ti ne brigaj. Stani tute i čekaj me. Ja ću sve brzo srediti», počeo poskakivati Galop, već lagano uključen na  trofaznu.

Keko sjeo na obližnju klupicu i čeka. Ma nije prošlo ni deset minuta , dolazi Galop i nosi nešto crno ispod ruke.

«Šta ti je to?» - čudi se Keko.

«Gospe ti , buel, kaić», nervozno će Galop.

«'Ajde, brate, nemoj od mene praviti budalu! Kako ti to misliš napumpati?»

 «Kako ću napumpati? Ustima Keko», čupajući kosu unio se Keku u facu.

Keko sjeo na klupicu : «E, da vidin i to čudo, pa mogu i umriti.»

Galop se razbjesnio, raširio buel, uhvatio zraka i u tri udisaja nastao kaić. «Što kažeš pametnjakoviću», ponosno će Galop, «je li ovo kaić? Je, glavon i bradon!»

«Je, bogami, ali kako ćemo obadvoje stati?»

«'O'š  ti ići s menon ili nećeš, meni je dosta  Keko, tvoje filozofije. Sve ti se lipo servira, a ti vaik nešto kompliciraš», pjenio se Galop.

«Dobro, dobro, šta se odmah nerviraš Gospe ti Blažene?!»

Bacio Galop kaić u plićak, najprije je on sjeo i izbacio noge vani, ostalo taman mjesta da Keko ugura svoju guzicu da izvinete, i noge jedva izvukao van. Razmak između Galopove i Kekove glave bila je brat bratu - dobra tri prsta. Bacili oni tunje i čekaju da riba zagrize. Vjetar ih brzo odgurao od obale.

Pogledao Galop malo bolje u more pa zavapio: «Ajme, Keko, meni se čini da je more ode dosta duboko.»

«Uživaj, kumašine, gledaj lipo li je naše Jadransko more», hladnokrvno odgovara Keko. «Ajme , Gospe ti Keko, pogledaj koliko smo mi otišli od obale!

Ma ljudi mi se čine ka'  mravi», trtario Galop.

«A , kumašine, 'ko može platit lipotu ovog našeg mora i obale?» -  mirno će Keko.

«Keko , ti to mene kao zajebavaš ili ozbiljno, nije te stra'?!»

«Galope, jesi li tija na tunju i sve na silu, 'oćeš pa 'oćeš, e pa sad lipo uživaj!»

«Ajme majko, kako ćemo nazad?» -  počeo Galop i kukati.

E, da se Keku bilo naglas nasmijati, ali ne smije, nikad nije siguran što bi Galop mogao napraviti. Odjednom se začuje zvuk motornog broda: «Brmmmm». Keko pogleda Galopa: «Stiže nam u goste brod Lučke kapetanije.»

Galop će ljutito: «Mogu mi popušiti onu stvar !«

Bogme se brod zaustavio baš pokraj njih. Ne dižu oni glavu da ih ne bi vrat zabolio. Na palubi broda pojavio se uniformirani policajac pa im dovikne: «Dobar dan , gospodo!»

Keko i Galop digli pogled. Galop nije mogao izdržati: «Jebala te gospoda iz ovog kaića. Ajme, Keko u ovom panduru ima 130 kg žive vage.»

«Što kažeš , momče?» - priupita policajac.  Ipak je on bio na visini pa nije mogao točno čuti.

«Dobar dan, kažemo!» - vikne Keko iz sveg glasa.

«Odakle vi dečki?» - ljubazno će policajac.

«Iz Zatona Šibenskog!» - viče Keko.

«Iz Zatona Šibenskog u tom plovilu?!» - ne može se čudom načuditi policajac na palubi broda Lučke kapetanije.

Galop počeo kose čupati, Keko ga gurka laktom: «Ne , gospodine policajče, mi smo vam jedini preživjeli Hrvati s Titanika!» - viče Galop što je mogao jače.

«Momak, ti to mene još i zafrkavaš?» - ljutito će vlast.

«Imate li vi dozvolu za to plovilo?» - počeo policajac službeno obavljati posao.

Galop se počeo tresti od ljutine pa ispao iz kaića: «Ovo ti nazivaš plovilom, marš u Liku krave musti!»

Keko se nije ni snašao , a Galop je ljutito bužao kaić nekakvim malim nožićem. Bog će znati odakle ga je izvukao. Keko se u sekundi našao u moru i zaplivao prema kraju kao u knjizi 'Ne okreći se sine'. Ipak se Keko okrenuo da vidi je li Galop na površini, a on lamata rukama i nogama kao da ga je sotona obuzela.

Policajac ostao stajati na palubi broda i promatra ih, smijući se govori kolegi: «Poštivat će oni zakone Republike Hrvatske, milom ili silom!»