(Opet nisam mogao da spavam, trnci prolaze tijelom i pri tom ga čine nervoznim i čudnim. Prozor je bio otvoren - uzalud. Vrela noć mi je krišom prišla i stopila se sa mojim tijelom, otud ti naivni trnci, zbog kojih su mi noge počele da popuštaju, pripadaju nekom drugom... Opet se desilo, bolesni trn me probudio u pola stidljive noći, osjetio sam nemoć... bijes mi nije bio naklonjen, staje na stranu nje i opet me primorava, gura u beskrajna lutanja koja nikad nisam mogao shvatiti zašto se dešavaju baš meni. U jednom trenutku mi se učinilo da se nalazim u blizini čudnog potoka koji je sasvim utihnuo i mirno teče svojim tokom. Slijedit ću ga već kad ne mogu spavati. Pretvaram se u list i prepuštam (ne)obično poznatom putu.)

Sve se to dogodilo pred mojim očima, još nisam mogao da povjerujem da se takvo što može desiti, i to baš ovdje, među ljudima. Nisam mogao učiniti ništa, promatrao sam. Gospodin, tako ću ga nazvati jer ga nisam poznavao. Bio je uredan. Sjedio je u prvom redu, dva mjesta od mene, sa moje lijeve strane. Neprestano je kašljao. Veoma ružan prizor, Gospodin je toliko kašljao da mi se učinilo da će se istog trena pružiti po podu i ugušiti se od napora da prestane kašljati. To već traje skoro pola sata, od samog početka predstave... publika se smije, plače, čak sam i uzdahe osjetio - pratili su čin. On i dalje pati. Kad bi muzika postala glasnija, kašalj je postajao glasniji i glasniji! Paranje grla je užasno. Pitao sam se kako mu ne reaguje na jaukanje Gospodina, to je zaista strašno i jadno! Biće da su toliko kulturni da ih se ne tiču tuđi problemi, iako je potrebna ta prokleta pomoć. Gospodin je već dobro rumen u licu, publika se smije - glavni junak se poskliznuo na pozornici. Uskoro će kraj, muzika se počela pojačavat, najavljuje vrhunac radnje. Kašalj je postao još više grozan. Muzika je previše glasna, nisam se više okretao ka Gospodinu: znao sam da je u velikim mukama, neću mu smetati. Zastor se spusti, a sala poprimi izgled neke pijace, ljudi u gomili pokušavaju ne tako kulturno da napuštaju prostoriju. Diskretno očistih cipele i krenuh prema izlazu tzv. EXIT-u. Pred samim vratima mahinalno okrenem glavu da još jednom pogledam u njega: i dalje je kašljao, ali jako tiho, da ne naruši tišinu koja je zavladala - nije bilo muzike.