subota, 18.06.1988.g

Sinoć je bio naš banket, naš završetak osmog razreda i naša žurka.

Prvo je bila podela knjižica, diploma... Proglašenje učenika generacije. Odlični učenici su na poklon od škole dobili knjige. Ja sam dobila knjigu Augusta Šenoe „Seljačka buna".

Posle je bila zakuska za roditelje. Tina i njene drugarice su posluživale. Tata je bio stigao ranije tako da je i on bio.

Ja sam sijala od uzbuđenja. Svi su mi rekli da mi je komplet «super». Najviše su im se sviđale moje čizmice. Tina je isto obukla svoje, ali se od pantalona baš nisu videle.

Posle svečanog dela i odlaska roditelja, poslužena je večera , a onda je krenula muzika.

 Željko, Bane i Zdenko su bili gore u kabini. Bili su još neki sa njima. Ja sam par puta odlazila gore da naručim pesme. Svaku su mi ispunili. Jednom su mi samo umesto neke druge pesme od Tajči, pustili njenu pesmu sa Harijem: „Sedamnest ti je godina i još se nisi ljubila". Da li je to trebalo da me asocira na nešto?

Cele noći sam bila razvučena između kabine gore i Željka, i društva dole, mojih drugara. Nekim drugaricama je zasmetalo što se stalno odvajam od njih i što idem gore. Samo su mi zavidele, znam to.

Mare me jednom pozvao na ples. Bio je neki „sentiš". Već je bila prošla ponoć. Plesala sam s njim, a mislima sam se bila vratila u dane kad smo bili zajedno. Tada nikad nismo plesali uz sentiš.

- Znaš... - počeo je Mare, dok smo plesali. - Znaš, nismo mi bili loš par.

- Nismo... Ali to je prošlo, pusti to...

- Znam. Imaš novo društvo... Sve vidim... - govorio je, a meni ga je nekako bilo žao u tom trenutku. Bilo mi je žao što smo se razdvojili, što vidim da nije hteo to, što se kaje, kako mi je jednom rekao, i što bi hteo da se „pomirimo".

- Prošlo je naše vreme... Ali, ko zna možda jednom...

- Znaš... - nastavljao je Mare, ne prekidajući ples i ne puštajući me kad je počela druga pesma. Osetila sam da mu dah miriše na alkohol. Možda je to samo alkohol govorio iz njega? Možda je samo tako skupio snage da mi sve kaže? Stiskao me jače i prstima kružio po mojim leđima. Prvi put sam bila srećna  što je to bio on.

- Ljubav dođe, prođe. Sećanja ostaju. I rane. Rane zarastu, sećanja i dalje ostaju. Je l znaš to?

Samo sam lagano klimnula glavom slušajući njegove reči. Došlo mi je da zaplačem. Da izađem napolje. Da me nema.

- Setićeš se toga, jednom... Kad se budemo sreli ovde za nekih petnaest ili dva'est godina na godišnjici mature. Opet ćemo ovako plesati, ali kao drugi ljudi...

Plesali smo još jednu-dve pesme. Pričao je još kako će upisati srednju, ako je završi otići će kod oca u Austriju, ako ne, opet će otići u Austriju. Tamo ima posla i bez škole.

Ja sam njemu pričala o svojim planovima.

- Uvek sam znao da si pametna! Ako mi zatreba advokat, je l te mogu zvati?

- Neću biti advokat, ne volim to... Biću novinar. Možda ću nekad o tebi, kao bogatom biznismenu iz našeg sela, koji je radom u inostranstvu mnogo postigao, i nešto napisati. Ako u nekim novinama nađeš sebe, a ne znaš ko je to pisao, znaj da sam ja...

Posle plesa sa njim, plesala sam još sa Kristijem i Gogijem. Uz jednu pesmu sam bila plesala i sa Željkom. Sišao je dole i zamolio me za ples. Svi su tad u glas vikali: - O, o, o!

Primetila sam Mareta u ćošku kako nas gleda.

Zaboleo me njegov pogled, ali nisam htela obraćati pažnju na njega. Bila sam sretna što plešem sa Željkom. Samo to sam htela da mi bude važno. Samo Željko! Sva moja osećanja su se okrenula prema njemu. Mislim da ga volim! Ustvari ne mislim, znam da je tako!