MUZIKA REČI I ZVUKA

(ZAŠTO JA NE VOLIM DA RADIM BILO ŠTA)

Jednom davno sam napisala pesmu o pticama selicama, koje kad se sele, lete na jug, u toplije krajeve.Tad sam baš bila mala. Bila sam samo jedno malo dete, koje je u tim pticama, tada našlo inspraciju za pisanje. Kasnije sam,u više navrata i ja letela, kao ptica. Ptica selica. Uglavnom u prvcu severa.

Sećam se i da sam još od malih nogu volela i da pevam, ali to nikad nisam umela. Zato nisam ni pevala, nego sam muziku uvek pažljivo slušala. I pamtila sam jednako dobro instrumentalnu muziku, kao i reči u pesmama.

A za to moje pamćenje instrumentalne muzike me je prvi nagradio moj profesor muzičkog vaspitanja i obrazovanja, dajući mi 5+. Možda mu zato i pamtim ime. Zvao se Slavko Gajić. A pamtim mu i oči, jer su bile nekako i plavkaste i graoraste, pa kod njega prepisivanje nije dolazilo u obzir ni pod tačkom razno, jer se svima nama uvek činilo da tim svojim očima samo u nas gleda.

Mnogo godina kasnije me je, mada to nije ni znala, za to moje slušanje i pamćenje muzike nagradila i jedna Marion, koja je bila operska pevačica, a igrom slučaja i moja koleginica na Hampsteadu, u Londonu. Ona mi je često govorila:

 I have head voice in my head.

Čula sam neki glas u svojoj glavi.

I kad god bi mi ona to rekla, a govorila je često i samo meni, nikad nikom drugom, i ja bih čula taj isti glas. I muziku toga glasa. I zvuke. Zvuke te muzike.

***

Sećam se da sam kao malo dete pisala i o jelu, obično u onim trenucima kad sam bila gladna. Ovo je samo jedna strofa koju još pamtim iz tih pesama. Ostale sam zaboravila:

Treba sesti

i dobro jesti.

Najviše treba

jesti hleba.

Međutim, to što sam pisala, i dalje iz meni nepoznatih razloga, niko nije čitao, pa sam se ja okrenula matematici. A onda je, kao i danas, bilo mnogo onih koji je nisu znali, pa su njima poklanjali mnogo pažnje u školi, a nama, koji smo znali tu istu matematiku nimalo, jer je ta pažnja, kao i mnogo drugog u školi i životu, bila ograničena. I ja sam tako zavolela geometriju. I počela sam da crtam svoje krugove. I krugove u tim krugovima. I elipse. I trouglove. I rombove. I da ih senčim. I da ih sve bojim raznim bojama. Masnim, vodenim i temperama.

***

Onda  sam se iznenada dokopala šestara i vratila onim mojim, već ranije napisanim pesmama. Mi smo tada imali četiri stolice u našoj kući, jer je i nas bilo četvoro. A kad bi nam došli gosti, mi bismo im te iste stolice ljubazno ustupali, i odlazili da sednemo na krevete. Nešto kasnije smo napravili i neke klupe. Od našeg drveta. Iz naše šume.

Ja sam u i na sve te četiri stolice, onom iglom šestarara urezivala pesme.Urezivala sam ih godinama. Po naslonima stolica. Po sedištima. Urezivala sam ih čak i po njihovim nogarima. Ali avaj, ni tada ih niko nije video, a kamoli čitao. Nisam imala drugog izbora, nego da kupim farbu i njome ofarbam sve te četiri stolice, na kojima su bili ti prvi pečati moje nazovimo je individualnosti. Nimalo slučajno, ofarbala sam ih braon farbom.

***

Pamtim i da me je jednom kao dete, kad sam po mraku prelazila neosvetljenu ulicu, vraćajući se kući iz škole, udario neki čovek koji je vozio neki kamion, sa nekom cetinjskom registracijom. Bilo je to na zlatiborskom putu. Kad sam se osvestila, odmah sam tražila svoje naočare.

Tada sam počela da se malo udaljujem od brojeva, ali ne i od slova. Samo sam ih pisala nekako drugačije. Rukopis mi je bio dosta iskošen, pod tupim uglom, od oko 170-ak stepeni, i naget na levu stranu. I to je bio neki znak. A taj kamion mi je ostao u glavi, sve dok mi ga jedna baka, koja je bila sa Starog grada, nije izlila iz te moje glave. To je uradila praskom vrelog olova, nad tom mojom glavom. Bar je to tada tako izgledalo, jer se olovo izlilo u figuru kamiona,  kome su, da bi bio isti kao onaj koji me je udario, falile još samo cetinjske registracije.

U stvarnosti je to ipak bilo dosta drugačije. I teže. Ja sam morala sama da izbacim taj kamion iz te moje glave. To mi nije bilo lako, pa mi je za to trebalo mnogo godina. To sam stvarno uradila tek kad sam sama sela za volan, pošto sam prethodno položila vozački ispit. A probala sam ja da taj kamion, sa tim cetinjskim registracijama, izbacim iz te moje glave i mnogo puta ranije, ali u tome nisam uspevala.

***

Posle nekog vremena sam ispravila rukopis, pa sam, provodeći letnje raspuste na selu a maštajući o moru, nalazila utehu u čitanju. Bila sam tada ponosan i redovan član biblioteke ( koja je već godinama, da ne kažem decenijama, moje omiljeno mesto za izlaske u svim mestima u kojima sam živela) i revnosno sam  čitala knjige. Ne samo obaveznu lektiru, nego i one druge knjige.

A čitala sam ponekad i stare novine, dok sam čuvala krave, jer mi tada još nismo ni imali ovce, pa ih shodno tome, nismo ni mogli čuvati. I tim kravama smo, po maminim mudrim rečima, da se ne bi prehranile od dobre i mlade zelene trave, često

"morali da branimo i iz našeg u naše".

Tim našim kravama, kao ni nama samima, trava nije bila zelenija sa druge strane ograde, jer oko našeg imanja nije ni bilo ograda. Imanje nam se graničilo sa komšijskim, a oni ga nisu ograđivali, pa smo mi morali da branimo i u njihovo, a ne samo u svoje imanje.To mi je mnogo odvlačilo pažnju od čitanja, jer sam za to morala da imam još dva para očiju, a ja sam imala samo naočare.

Tako sam jednom, nesrećnim sticajem okolnosti ispustila knjigu, koju sam bila pozajmila na čitanje iz biblioteke, dok sam trčećim korakom sprečavala jednu kravu da pređe u Jelčino. Ah, te međe?! Za to vreme je jedna druga krava ( a mi smo tada imali više od dve krave jer smo morali, i jer smo od njih, i od poljoprivrede živeli, pa smo ih zato i čuvali ) namirisila tu moju knjigu, i pošto je zaključila da joj se taj prirodni miris papira sviđa, ona je i istrgla nekolko listova i sve ih sažvakala.  Za tili čas. I u slast! A ti listovi su bili od masnog papira, pa su se i sijali i presijavali na suncu.

Ja tada nisam znala ni šta ću, ni kud ću, jer tu i tako oštećenu knjigu nisam smela da vratim u biblioteku, a drugu takvu knjigu nisam mogla da nađem u užičkim knjižarama, jer su se u njima i tada, kao i danas, teško nalazile knjige.  A dalje od Titovog Užica ja tada nisam ni putovala. Do njega sam uvek dolazila peške. Sećam se i da sam tada plakala.

Tu knjigu, kojoj je falilo dobrih desetak strana sam vratila u tu biblioteku, tresući se kao jasikova liska. A bibliotekarka je samo uzela tu, kao i sve druge, ranije vraćene knjige, i ponovo je stavila na police biblioteke. Ona nije ništa sumnjala. Međutim, ja sam dugo pamtila taj osećaj. Ta tajna je ostala u meni. A ostao je i osećaj krivice.

I kad sam nekoliko godina kasnije, latinicom pisala sastav iz srpsko-hrvatskog jezika na temu Otkriću vam jednu tajnu, ja sam tu svoju tajnu otkrila svom profesoru, Radu Jovanoviću. Kod njega smo mi uvek pisali na smenu, jedan sastav ćirilicom, a drugi latinicom. Ako bismo pomešali po koje ćirilično i latinično slovo, on bi nam uz ocenu, napisao i obrazloženje:

Ćirilica + Latinica = Jedinica

On je meni u to vreme često davao ocenu 5+ , a ovaj sastav je ocenio sa 4+ , što me je mnogo povredilo. I on je to video. I nastavio je da šeta između naših klupa i redova. A onda je najednom rekao:

Moram da vam otkrijem jednu svoju tajnu. Ima u ovom razredu jedna osoba na koju sam ja ljubomoran. Kod nje i krave čitaju, a kod mene neće ni đaci. Njeno ime je Vida Nenadić.

Ni dan danas ne znam da li je to uradio zato što mu je bilo žao što mi je dao 4+, ili zato što sam ja odbila da čitam svoj sastav, pošto za njega nisam dobila odličnu ocenu, ili zato što je on bio i satiričar i aforističar, a ne samo professor, ili zato što im je tako, otkrivši im svoju, otkrio i moju tajnu? Ili zbog svega toga po malo? Ko bi ga znao?

Ja samo znam da ni dan danas ne volim međe. Ne volim ih ni zato što je tati jednom jedan komšija, sa kojim on nije govorio, poručio po drugom komšiji, sa kojim su tada obojica govorili, da preko njegovog imanja ne može da pređe "ni vazdušnom linijom". A ne volim ni da nosim naočare, jer su oni rekli i da ja nosim naočare zato što im je tata dirao u međe, što uopšte nije bilo tačno, jer ja nosim naočare zato što sam dalekovida. A više in ne nosim nego što ih nosim, zato što ne volim da ih nosim.

***

Znam i da sam se ja ponovo počela okretati matematici i brojevima, a ne samo geometriji. Tada nam je i Stipe Šuvar, umesto da krene od svog praga i Hrvatske, u Srbiji eksperimentalno uveo Usmereno Obrazovanje, pa ja prve godine te Zajedničke Osnove uglavnom pamtim po matematici. Mnogo sam tada volela sve što se ticalo matematike. Čak i tautologije. I aksiome.

Jednom me je jedna drugarica iz razreda, koja je sedela u klupi za mene, bola šestarom u leđa, moleći me jedva čujnim šapatom da podignem vežbanku, kako bi ona prepisala neko od rešenja zadataka iz nje, i tako došla do svog cilja, a cilj joj je bio dvojka iz matematike. Tada sam ja, da bih izbegla tu nepodnošljivu neprijatnost, uzrokovanu ubodima šestarom, podigla svoju vežbanku, kako bi ona sve to što joj treba i videla. Međutim, to je videla i profesorka matematike, Dušica Davinić. Ono što ona nije videla bio je šestar, kojim sam ja bila taktički ubadana u leđa. I da bi me kaznila za ono što je videla, i ne razmišljajući o olakšavajućim okolnostima zbog onog što nije videla, ona mi je, iako sam imala tačno urađene sve zadatke dala ocenu 4. Tada mi je prišla držeći podignut prst u vašduhu, koji je i pretio i opominjao, i rekla:

Ovog puta je prošlo ovako. Drugi put, da znaš da ja znam način na na koji ti želiš da mi podvališ.

Slučaj je hteo da mi ona bude i razredni starešina u drugoj godini te Zajedničke Osnove, u odeljenju koje sam mnogo volela. Možda sam ga baš toliko i volela zato što je bilo tako mešovito. U njemu smo bili mi na matematičkom smeru, koji smo svi bili odlikaši, a nas desetoro od ukupno petnaestoro je imalo i sve petice, a bile su još i neke divne devojke, na jezičkom smeru, a koje smo mi zvali jezičarke, a da pri tome nismo mislili ništa loše ni o njima, ni o jezicima.

Tada smo svi mi trebali da se odlučimo šta ćemo da upišemo posle te Zajedničke Osnove. Meni je to bila mnogo teška odluka. Nisam imala kome da se obratim za pomoć, jer me moja razredna ni prethodne godine nije razumela, kad sam bila prinuđena da podignem onu svoju vežbanku u onaj vazduh, kako bih izbegla one taktične ubode šestarom u leđa. Tada sam ja zaključila da mi drugi ne mogu pomoći, nego da ja i to moram sama. I tako sam počela da se interesujem za medicinu. Sa razlogom. Medicina pomaže svima. Tada nisam plakala, ali mi je san nekako teže dolazio na oči.

***

U međuvremenu sam i dalje čitala. I pisala. Ali moje pesme i dalje niko nije čitao. Nešto od te moje poezije je čak i bilo objavljeno u časopisu za mlade, sa lepim imenom Tragovi. Ja još čuvam jedan njegov primerak, u kome su objavili čak dve moje pesme, koje ja nisam ni poslala na taj konkurs. To je, umesto mene, uradio moj tadašnji profesor srpsko-hrvatskog jezika i književnosti, Cane Todorović.

Sećam se i da sam ja, uvek kada bi profesorka Velinka Martinović, analizirajući roman Derviš i smrt izabrala neki deo da nam pročita, suflirala uz nju, jer sam sve te Mešine reči bila zapamtila na prvo čitanje. One su mi sve do jedne bile od nekud poznate.

A one pesme, koje su bile objavljenje u Tragovima, sam i ja konačno objavila u svojoj prvoj zbirci pesama, samo nekoliko decenija posle tog njihovog prvog objavljivanja. Objavila sam ih u tom istom gradu, koji je tada već bilo postalo punoletan kao Užice i bez onog Titovo u svom imenu. I ni tada te moje pesme niko nije čitao.

***

Zahvaljući Stipi Šuvaru, ja sam odlično savladala medicinu, ali samo do nivoa medicinskog tehničara, jer se dalje nije moglo sa srednjom školom. Zahvaljući "kvazi" profesoru Kenonu, koji mi je predavao geografiju u prvoj godini Zajedničkih Osnova, i zbog koga nisam dobila Vukovu duplomu, jer je on govorio :

Bog zna za peticu a đak najviše za četvorku.

ja  sam bila odmah ispod crte onih koji su te godine primljeni na Medicinski fakultet u Beogradu. Meni je tada, navodno, falilo 0,002 boda a  Vukova diploma je nosila čak puna 4 boda, što opet znači da su medicinu upisivali samo oni koji su imali ili Vukovu diplomu ili vezu. Ja nisam bila među njima. Nisam imala ni jedno, ni drugo.

I pošto su tada svi na sva zvona pričali da je naša perspektiva u poljoprivredi, ja sam odlučila da u tom istom upisnom roku upišem baš tu perspektivu, i ne sluteći da mi ona nikad neće biti profesija. Poljoprivreda, koja je i genetičko inženjerstvo, mi je tada bila nedostižna. Bila sam stipendista Titovog fonda, opštine Titovo Užice, u kojoj nikad nije bilo posla za mene, dok je  poljoprivreda kao fabrika pod vedrim nebom, ubijala i rađala nove živote, ostavljaći svuda trajne ožiljke, žuljeve i otvorene rane, koje sam ja najjasnije videla i dugo gledala na okorelim dlanovima i znojavim licima moje majke i moga oca, čija su leđa bila povijena od tereta takvog života.Druge ožiljke je ostavila na mom srcu rečima moje Cice, kojoj je jedna od neostvarenih želja da seljake ukinu zakonom. A ja bih, da ikako mogu, ukinula i genetičko inženjerstvo.

***

A onda su došle godine koje su zauvek obeležili mnogi novi jezici, nove zemlje i novi pasoši u mojoj duši. Bili su tu i neki novi poslovi, dok i ja konačno nisam shvatila da je moj jedini posao i pasoš baš ta moja jedina i jedino moja duša. A ta duša i dalje sa uživanjem sluša i pamti muziku. Po rečima. I po zvucima.