(U pitanju je drugi deo tetralogije. Agent Audrey ispituje slučaj ''eksplozije crkve'' i ''kabanice'' ne sluteći kako su ti slučajevi samo maleni deo mozaika kriminala koji vuče korene iza svetskih političkih kulisa. U romanu je reč o Obaveštajnoj službi i svetu moćnih, jakih i beskrupuloznih ljudi)

...

Pristanište je bilo okupano svetlom. Prolazili su vrlo polako niz betonski put koji je vodio tik uz vodu. Nije bilo pešaka. Nekoliko mornara je u dosadi stajalo na palubama. Audrey bi povremeno za vreme vožnje pogledala u svog saputnika koji je bio zamišljen i koji više ni reč nije komentarisao povodom donjeg rublja. Zaustavio je kola pred jednim lepim brodom koji je po Audreynoj proceni stajao sigurno nekih pet miliona dolara. Brod, jahta lakše rečeno, je bila osvetljena jakim svetlom i na njoj je crvenim slovima pisalo Evve. Audrey zažmirka. Mickey ju je naglo uhvatio pod ruku.

 - Ajde idemo! - rekao je to grublje nego sve ostalo. Do njenih nosnica dopreo je miris njegove manje više prodorne toaletne vode koja je vukla na limun.

 Izašli su iz kola. Ona je hodala pomalo se saplićući u svojim visokim, previsokim potpeticama. Popeli su se na jahtu, bez reči. Mickey je pozdravio nekoliko momaka koji su stajali nedaleko i ispijali pivo, upitno ih posmatrajući. Ovi su ga pozdravili jezikom za kog je Audrey zaključila da je portugalski. I izgledali su kao portugalci, tamnoputi, neobrijani, neošišani. Kladila se kako na kilometar zaudaraju na znoj i pivo.

 Ušli su u jednu kabinu koja nije imala prozora. Samo jedan krevet koji kao da je bio dar Međunarodne organizacije za socijalnu pomoć. Poseo ju je na krevet. Bio je ćutljiv. Jarosan.

 - Crnja će odmah doći - izašao je dosta naglo zatvorivši vrata za sobom. Začula je kako se ključ okreće u bravi. Njegovi koraci su se udaljavali. Začula je kako razgovara sa onim mornarima, a potom više ništa nije čula sem neke daleke muzike za koju  nije tačno mogla odrediti odakle dopire. Razmišljala je o tome kako se što bezbolnije, lakše i bez pažnje izvući odatle. Kada je i mislila doći u krug Florensinih prijateljica nije mislila, niti ikoliko želela, ići na nepoznatu jahtu koja samo što nije nekuda isplovila i gde nikog posebnog nije znala.

 Zamislila se o Florensi. Ta devojka je očito sve ovo dobro poznavala. Bila je ovde više puta sigurno to stoji. Logično je bilo da su sve devojke koje su radile u grupaciji onih ,,tamo dole'' dolazile ovde da ih neki tip bez imena ispita. Tako to biva. I ona sama je prilikom dospeća u Specijalni odred bila odvedena nekuda, tako što su joj na oči stavili maramu. Nije videla kuda su je vodili. Niti gde je išla. Znala je samo da je dospela u salu sa nekim ljudima koji kao da su imali maske na licu gde je položila zakletvu, potpisala nekoliko papira, i sve to uradivši brzo, naglo, tako da je kasnije samo mogla bez kraja i konca da prežvakuje sve što se tada u Sali desilo. Specijalni odred bio je nova, još nepriznata vladina organizacija koju su svi odreda držali u velikoj tajnosti. Ona je ipak postala deo toga, ali nije se makla dalje od samog početka ostajući i dalje samo neko koga bi nazivali agentom. Sada se valjano dobro osećala uprkos gadnom startu da bi ovaj slučaj pored opasnosti, mogao biti njena velika prekretnica ili konačno srljanje do kraja gde bi na vrh svega glupi Edi ostao udovac, i za njenu sahranu platio par hiljada i na jedvite jade stavio venac sažaljive poruke na njen grob, dok bi mu misli bile uperene ka novom kupu...

 Osmotrila je tu prostoriju. Bila je ozvučena. Imala je malenu kamericu u ćošku. Lepo. Izvanredno. Znači da je tamo nedge u nekoj od soba nekakav nafiksani idiot gleda. To ju je i u agenciji izluđivalo. Ta večita činjenica da ,,nije sama''.

 Sedela je mirno, nastojeći delovati poput jedne od ,,onih''. Dva puta je pogledala svoje nokte kobajagi ih udešavajući, tri puta je namestila grudnjak tako da su joj sise poskakivale i jednom je malko otkopčala suknju ne bi li zadigla gaćice. Ed bi sada sigurno bio traumiran da je vidi.

 Začula je kako se vrata otvaraju jednako naglo. U sobu je ušao Mickey u pratnji još dvojice ogromnih muškaraca koji su se sigurno bavili rvačkim sportom, a ako ne time onda su sigurno klesali kamenje nekoliko godina u smrdljivim zatvorima punim propalim narko-dilerima ili prolupalim pederima.

 - Gazda te očekuje Patricia - njeno ime je izgovorio otežući ga.

 Bila je spremna.

 - Hajdemo - mazno ga je uhvatila za ruku. Nije reagovao. - Jedva čekam da vas malko bolje upoznam.

 Sišli su nekim stepenicama niže. Sve je bilo besprekorno uređeno, luksuzno. Audrey se zamisli. Nemoguće da je taj čovek ovu jahticu kupio samo od bavljenja zaradom preko seksa. Tuđeg seksa.

 Mickey joj je velikodušno otvorio jedna vrata. Bio je to omanji kazino u stilu Las Vegasa. Nedaleko bila je jedna bina, omanji stol za poker, rulet, nekoliko automata, jedan bilijarski stol. Za tim stolom bilo je nekoliko muškaraca i devojke koje su im gotovo visile oko vrata. Audrey ih sa mržnjom odmeri. Bile su drogirane.

 - Dakle, to je ta nova? - javio se jedan od tih muškaraca. Istupio je pred nju. Bio je visok, mršav, maljavih grudi koje je videla kroz poluotvorenu košulju crne boje sa zlatnom ogrlicom oko vrata sa preizraženom jabučicom. Imao je tamnu kožu, nekoliko velikih mladeža na ruci. Nije imao zlatnu narukvicu za kojom je Audrey tragala. Nijedan od muškarac koji su tamo bili to nije imao. Osmotrila ih je. Skoro stereotipno obučeni u crne košulje  i farmerice. Tamne kože. Neobrijanih lica. Suviše oholog držanja. Suviše nadmeni. Prepotentni.

 - Da. Zove se Patricia. Ima li šta još uz to? - Mickey se okrenu ka njoj. Ona je i dalje posmatrala one ženske što su visele ovim muškarcima oko vrata. Kao da nije mogla odvojiti pogled od njih. Da li je to u njoj opet budilo sećanje?

 - Pante. Patricia Pante.

 - Naravno. Dođi bliže da te malo bolje vidim - odložio je bilijarski štap kraj sebe. Ruke je stisnuo.

 Hodala je polako ka njemu gledajući ga bez straha ravno u oči. Videla je samo duboku prazninu, bezdušnost. Jeza je stane hvatati. Čovek bez duše i osećanja nije čovek, rekla je jednom jedna policajka. Taj čovek je očito mašina. Rob. Pružila mu je ruku.

 - Milo mi je - trudila se da deluje mazno. Sve oči su bile uprte u nju. Zanimljivo. Poput nekog ko pred pobesnelom ruljom kao centar pažnje ide na počasnu giljotinu.

 - Ne volim kurve dolutale niotkuda - javila se jedna od tih devojaka koja je gledala sa mržnjom. - Suviše su opasne.

 - Ja nisam opasna. I nisam dolutala niotkuda - promrmlja Audrey siktavo. - Ja samo želim da nešto zaradim. - Ovo je zvučalo toliko očajno da bi se ona u nekoj lepšoj situaciji valjala od smeha.

 - To ne znamo - zaključi ta devojka. - Vodite je u ...

 - Stani! - začuo se jedan drugi ženski glas koji je dopirao sa vrata. Audrey je osmotrila tu ženu koja im je pristupila. Imala je smeđu kosu koja je dopirala do ramena, bledo lice, prenašminkane smeđe oči, pune namazane usne. Ženi je moglo biti oko četrdeset godina. Bila je okićena zlatom u elegantnom kostimu, sa dugim lepim rukama, mladežom na vratu i skupim minđušama. Žena joj je pristupila.

 - Nova, rekoste? - U glasu joj se dao naslutiti francuski dijalekt. Nije skidala oči sa nje. Nije joj se dopala. Nije joj verovala.

 Audrey  se oseti neobično čudno pred njenim očima. Žena ju je samo posmatrala par trenutaka vrlo upitno i oštro odmeravajući. Zatim, delimično joj je okrenula leđa.

 - Čudno - reče žena uprvši pogled pred sebe - ličite mi na nekog. Okreni se mala.

 Audrey počeka tren-dva te se vrlo lakoumno okrene na potpetici. Sada je ona posmatrala tu ženu za koju je bila ubeđena da je nikad nigde nije srela.

 - Zadovoljni? - upita brzo.

 - Ćuti mala. Ovde samo ja pričam. Ti si stvarno nova? Momci moraćete ovu curicu da naučite nekim pametnijim stvarima. Kao i to da gazdarici ne upada u reč - reče žena gromoglasno. Nije imala nikakvu želju da se pozdravi, da bude uljudnija.

Dakle tako, zaključi Audrey. Pravi vlasnik ovog broda i svega bila je ta žena.

 - Gde je šontavi Crnja? - obrcne se dosta besno prenašminkana žena na jednog momka. Ovaj je skoro istog trena ispustio jednu od devojaka što mu je visila na vratu.

 - Sada bi trebao da stigne - rekao je momak. Zirnio je u Audrey. Ova mu se mazno osmehne. Sve to joj se u tim trenucima odjednom činilo stravično bliskim, već prođenim i doživljenim. Koliko puta  je tako nekada sa svojom drugaricom Nicol stajala pred momcima smešeći im se, skoro skačući u krilo. Jedan od  ljudi Saveza joj je lepo rekao da u ovom poslu nema granica i mora biti spremna na sve. Trudila se da to bude odjednom smetnuvši u skriveni zaboravljeni kutak svog mozga jasnu činjenicu da je udata i da je Ed još uvek živ i zdrav i da će kao takav biti sigurno još jedno trideset godina i da sem onog ,,biti spreman na sve'' nikakvim drugim razlogom ne bi mogla opravdati svoje prisustvo ovde.

 - Zgodna si ti mala - rekla je ta žena. Nešto se stala došaptavati sa tim momcima tamo. Audrey je ništa nije čula. Popravila je svoju suknjicu i kosu.

 - Pa, mala. Crnja očito neće doći - okrenula se žena ka njoj uputivši joj dug ružan osmeh. - On voli zabave.

 - Je li? I ja - potvrdi Audrey osmehnuvši se svojim starim mangupskim osmehom kojim se u poslednje vreme tako retko služila.

 - Divno. Vas dvoje ćete baš pasirati jedno drugom - pretpostavi ta žena. - Ja ne volim zabave i sada sam nešto ranije došla odatle. Andersenovi nikad nisu bili zanimljivo društvo - reče žena za sebe posmatrajući Audrey. - Vodite je - naredila je momcima koji su istovremeno ostavili one devojke i krenuli ka Audrey.

 Audrey pažljivo ustukne.

 - Polako. Nisam ja stoka da me se samo tako vodi - reče tiho i preteći. A onda je zirnula u tu ženu koju su svi jednako poštovali. - Sem toga ne mogu da dopustim da me neko vodi gde mu se prohte, a da ja tom nekom ne znam ni ime. To ne dolikuje nekom ko je poslovan i kreativan kao vi.

 Žena se glasno nasmejala, vrteći glavom, smeđa kosa se nekako raštrkala i Audrey je odmah prepoznala periku. Sva ta žena učini joj se u jednom momentu toliko veštačkom i plastičnom da bi joj lutke iz izloga bile stopostotno življe.

 - Imaš duha mala. Ti ćeš biti dobra roba za filmove - prišla joj je i naglo ščepala za bradu držeći je vrlo čvrsto, vrlo jako, gledajući je široko rastvorenim očima punim isplivalog prezira. - Niko mene ne zaustavlja, ne govori šta želi dok sam ja ovde. Mene svi poštuju, čuješ li? Treba to još da naučiš. Momci će te naučiti - još jače je stisnula. Audrey oseti bol. No, nije se opirala. Naglo ju je pustila dajući glavom znak momcima koji su je zgrabili pod ruke čeličnim stiskom.

 - Sem toga, zovem se Elizabeth, zlato.

 Momci su je odveli tako stisnutu u jednu od pokrajnih soba koja je imala ogroman prozor koji zapravo nije gledao nigde posebno. Imao je navučenu zavesu. Momci su je bez mnogo saosećanja spustili na jednu od stolica, i ona se oseti kudikamo bolje kada je sela, svesna kako te visoke potpetice nisu njena dobra strana te večeri. Članci su je boleli, na prstima je osećala žuljeve i sem grimanse slične jauku ništa više nije napravila. Nije se usudila. Pažljivo ih je posmatrala osećajući se kako je vreme za beg. Videla je šta je videla, idući put ovamo može doći samo sa oružjem, bombama, prigušivačima i kamerom.

 Oni su govorili nešto na portugalskom. Nije ih razumela, ali imala je utisak kako zbijaju prljave šale na njen račun. Jedan od njih pokazivao je na njenu plavu kosu smejući se i pomalo je povukavši. Drugi je zurio u njene grudi.

 Jedan od njih joj je nešto rekao, te je zgrabio za zglavak ruke i dovukao do prozora. Sklonili su tešku, punu zavesu koja je skrivala zaprepašćujuć, nesvakidašnji prizor. To je očito bio neki veliki, ogroman i pomalo natrpan studio za snimanje pornografskih filmova sa nekoliko kamermana skrivenih lica  sa kačketima koji im u tim pretoplim prostorijama nisu bili preterano potrebni. U prostoriji se nalazilo nekoliko stolova smeđe boje na kojima su razne devojke mlade dobi sasvim gole ležale skoro nepokretne,  a muškarci su poput životinja viseli iznad njih ... Lica su im bila znojava, tela lepa, preplanula, negovana.. Svi su bili crnokosi, snažne građe, bez malja, sa kondomima ... Par trenutaka je nekako potrešena zurila u taj stravičan prizor tih orgija koje su više ličile na samo otvaranje pakla i njihovih sledbenika, nego na išta što je pametno i na čast svetu. Setila se i svih onih filmova koje je nekad gledala za koje je čak ubeđena do srži smatrala kako su samo izopačena vrsta mašte snimatelja, izmišljotina, da su sve to samo dobri prijatelji ili bivše i bivši momci koji uz dogovor odluče zaraditi malo para. Sada je znala kako se grdno varala u tome. Sve to je bilo daleko strašnije, daleko odurnije nego što je mislila da može biti, svesna da sve te devojke, koje su bile žrtve makroa i ljudi koji su ih kontrolisali, bile su samo marionete preko kojih je neko drugi zarađivao i koje nisu bile ništa više nego potlačene, omrznute, i sasvim iskorištene radne snage. I to kakve snage? Posmatrala je lica tih devojaka koje su ležale tako mirne, pitome, tako raširenih nogu, obrijane dole, dopuštajući istovremeno raznim muškarcima da im rade šta im se prohte, a uglavnom se sve svodilo na dugo tucanje ... Oseti izistinsko gađenje kao kada osećamo smrad truleži koje se neko vreme ne možemo čestito otresti. Sve više je shvatala kako je grdno pogrešila što je došla ovde. Na stolu je takođe videla mnoštvo špriceva, kese sa kokainom, boce pića, neke su ležale dole, čaše su bile ispijene. Naravno to objašnjava onaj mir koji su te devojke imale ... To objašnjava zblenut izraz lica onih prostituki na ulici, sa mnoštvo uboda špricem na ruci ... Jeza joj prođe kroz kičmu. Nije više bilo bitno to što je ovde i što ih gleda znajući da je na vrlo vrućem tragu kojim može veći deo carstva prostitucije da uništi ...