Kipar, leta  2006. godine

Evo sad sam sama i na Kipru, sa svojim mislima. Tamo gde je trebalo da zaradjujem, ja samo radim. Tamo gde je trebalo da budem zadovoljna, ja sam zapostavljena.Tamo gde je trebalo da imam apartman samo za sebe, jer su tako bili obećali još preko virtualnih strana, ja sam u poziciji da sve osim sobe delim sa nekom drugom devojkom, koja samo pali cigarete jednu za drugom.

Kažu mi na poslu da su tu svi oni stranci, ali mi se čini da samo mene tako tretiraju. Možda je to zato što su oni tu već nekoliko meseci, pa su se i privikli.

Čitam u engleskim novinama kako na Kipru devojke nestaju preko noći jer ih kidnapuju, siluju i na kraju ubijaju. A na Kipru bezmalo i nema ljudi.  A ovi sa kojima radim su svi očaj božiji. Uvek, kad izađemo zajedno, oni se za tili čas napiju. A nikad i ne pomišljaju da ugase cigare.

Tako je samo Kipar bio samnom za moj rođendan. Kipar mi nesebično poklanja svoje more i sunce, a na kraju dana ponekad i pesak u oči, onako nošen vetrom. Svaki dan posle posla obavezno odem da se okupam a vikendom sam pravi turista i obilazim sva okolna mesta, koja su ovde malobrojna. Na tim obilascima sam srela i nekoliko prijatnih stranih turista.

U utorak sam napravila big deal veliki prodajni ugovor na poslu, a u tome mi je pomogao taksista  sa Kipra, koji mi je izjedna delio komplimente, dok me je sa potencijanim novim članovima kluba vozio u obilazak hotela. On je bio nekako mnogo crn, a koža mu je izgledala nekako ljigavo. Klijenti su posle rekli mom menadžeru: "You could not have a better person working for you." Niste mogli naći bolju osobu da radi za vas. To, a i činjenica da sam konačno zaradila prvi veliki novac i sebi i firmi (jer ovi drugi nisu ništa uspevali da urade) su mi ulepšali dan. Šou se nastavio. A trebalo je da se okrene taj točak sreće i da i mene pokupi sa sobom.

Menadžer koji me je pripremao za taj posao mi je u startu rekao da će mi uvod u ovo biti najteži, zato što sam direktna u svemu, i što sam iz Istočne Evrope. Ne mogu a da to ne pomenu. Rekao je da to što sam direktna nije moj problem, jer sam takva, ali je moj problem što ne znam da uživam. Pitala sam ga kako je to zaključio. Rekao je da je do tog zaključka došao jer se ja odmah rešim ljudi za koje mislim da nisu potencijalni klijenti u turisističkoj industriji, pa moje prodajne prezentacije traju kraće od prezentacija mojih kolega. Naravno de ne uživam da traćim svoje vreme na bezveznjake, ma koliko on u njima svima video potencijalne klijente. To sam tad diplomatski odćutala. Tad sam tek bila stigla iz Londona na Kipar.

Bila sam u prilici da tu sretnem još kojekakvih Engleza. Tad sam na Kipru srela  i upoznala mnogo više Engleza nego što sam upoznala za sve one godine u Londonu, da bi mi potom u oktobru menadžer rekao da ja nemam common grounds sa Englezima, inače sve drugo je ok, ali sve to drugo nije dovoljno. Reče mi tad i da bih ja mnogo bolje prošla u Americi. Sve trčim! Sreća te on nije odlučivao i o mom dvojnom državljanstvu, inače ga nikad ne bih dobila. Već je bio i  kraj pune turističke sezone i pre mene su već petoro kolega bili poslali tamo odakle su i došli. Bilo je to leto kakvo Kipar još nije bio zapamtio. Tad su turisti na Kipru bili retki kao što je retko i drago kamenje. Tog leta su Izrael i Liban bili u ratu.

Novac koji sam zaradila nisam dobila jer navodno klijenti još nisu isplatili sve, pa sam zato tražila da mi plate kartu kući, a oni su mi rezervisali avionsku kartu za aerodrom Hitrou. Ja sam im na to rekla da ja nemam kuću u Engleskoj i da odavde letim za Beograd. Tu se odmah pojavio problem jer je avinska karta do Beograda bila tri puta skuplja od one za London. Oni imaju samo jednu turističku agenciju sa kojom poslovno sarađuju i onda su mi rezervisali kartu za let u 3.50 a. m. (posle ponoći) u subotu.  Pri tome su mi rekli da letim direktno. Tražili su mi i doplatu za kartu a ja sam im rekla da nemam, nadajući se da će mi tako isplatiti onaj dug, odnosno preostali deo zarade za taj mesec. Oni su mi rekli da oni nisu charity. Onda sam im ja rekla da ću naći novac i platiti tu razliku u ceni karte, što sam i uradila. Za to mi je trebala samo jedna poseta bankomatu.

Nije mi se više ostajalo ni dana na Kipru. Kad sam dobila kartu u ruke, uverila sam se da idem direktno i da to direkto je značilo direktno preko Atine. Rekoše mi da zbog velike gužve nije moglo direktnije.

Ono sto nisam znala jer su mi kasno na aerodromu dali u ruke tu moju avionsku kartu je da i odavde smem da ponesem samo 20 kg, pa su mi opet kao i po dolasku, tražili da platim višak prtljaga. Ja sam im tad rekla da ću se vratiti pošto bacim knjige, našta su me oni jako čudno pogledali. Tako sam i uradila. Nisam ih baš bacila, nisam imala srca za to, već sam se od njih odvojila, ostavivši ih na praznim sedištima čekaonice. Neka ih sad čita neko drugi. A ja sam ih i onako već bila pročitala. Tako sam tada sa Kipra prenela i svoje misli i ono malo prtljaga i sve što sam već do tad bila sačuvala na laptopu a da sav taj teret nisam platila ništa ekstra.

U tome sam uspela pošto sam usput izula sandale a obula čizme, koje sam tog leta bila kupila u Zoo Called London, i obukla dve umesto jedne jakne i zamotala oko vrata ni manje ni više nego dve marame. Onda sam iz kofera izvadila kapu, pa sam i nju stavila na glavu, kako bih tako maksimalno smanjila težinu prtljaga. Bilo je to gluvo doba noći i nije me uopšte zanimalo kako izgledam. Šta bi tek rekao onaj moj kolega Englez koji je radio, iako je još bio na štakama, da me je video ovako obučenu? On je stalno govorio da bi ja imala mnogo više uspeha u poslovima prezentacija kad bi se prikladno obukla.

Čim sam uzletela sa Kipra, opet mi je krenulo mastilo kroz vene. U Atini je trebalo da čekam jos dva sata da bih poletela za Beograd. Sletesmo mi tu, ali nikako da se napuni autobus koji putnike prevozi do aviona. Jedan putnik se bio izgubio, pa smo ga svi mi koliko nas je bilo čekali njega. Tad sam se, a da ni sama ne znam zašto opet setila majmuna Samija. Onda smo krenuli autobusom u nešto što bih ja nazvala obilazak Atine, a to je bio samo put do aviona.

A kad smo stigli u avion, ja sam imala osećaj da je to onaj isti autobus koji nas je dotle dovezao, samo što sad treba da se podigne u vazduh. I sedišta su bila 2 po 2 sa dve strane, baš kao i u autobusu. I bila su stara. I neudobna. Zvuk motora je bio mnogo jači od zvuka motora traktora. On nas je pratio sve vreme tokom leta. I hrana je bila loša, a kompanija se zvala Olimpic. A ja sam do tada još naivno mislila da su JAT-ovi avioni jedini zastareli.

Onda smo konačno sleteli na surčinski aerodrom Nikola Tesla, koji mi je, i ako i inače lep, posle ovakvog turbulentnog leta izgledao velelepno. Moje mišljenje je delilo i par putnika koje sam usput upoznala, a leteli su iz Južne Afrike. Oni mi rekoše da dolaze ovamo, u zemlju Srbiju, samo jednom u 5 godina. A tokom avionskog leta smo se prećutno zgledavali i pitali da li ćemo se iz ovog i ovakvog aviona ikad živi izvući.

Usledio je put sa Surčina do autobuske stanice. Tad sam autobusu sam upoznala jednom makedonskog diplomatu koji je mnogo dobro pričao srpski, pa mi je ovaj put brzo prošao. A na autobuskoj stanici sam odmah uhvatila autobus za Užice.Tu me je Cica opet čekala na stanici.

A kod kuće me je dočekala petomesečna prašna i svi problemi koje sam tu bila ostavila pre pet meseci kao i mnogi novi.Prašina uvek sve pokriva. Ta prašina koja sve pokriva je ponekad samo prašina od zaborava. Tu sam prašinu odmah očistila, a sa problemima se još borim. Obišla sam odmah mamin grob, zalila ga potokom suza i zapalila sveću.

Sad treba da odmorim umorne oči od kompjutera i umorne misiće ruku od nošenja tereta. I da se onda na tenane prisetim onog lepog sa Kipra. A posle ću opet  da se bacim na virtualne strane preko dial -up konekcije za koju sam odmah po dolasku sa Kipra kupilla novu doplatnu karticu.

***

I tako sam ja opet počela da slažem slova. I  dok sam ih ja tako slagala mene su neka od tih slova lagala.  A lagali su me i neki ljudi. Zato se ja osvrnuh još jednom na Kipar. U mislima.

Stoji tu kao stena u moru, i kao oslonac, i kao kamen sa koga se najlakše stiže i do Evrope i do Azije i do Afrike. Kipar, prag sa koga se polazi i ide dalje, na svakom koraku odiše kulturom, tradicijom i istorijom. Zbog svega toga će vam se verovatno, kao i meni, kad dođete na Kipar učiniti da je vreme stalo. Njegova čipkasta obala je tokom cele godine puna turista koji, opet, pune hotele i restorane. Međutim, oni Kiprani koji žive u kontinentalnom delu, jer vole da osete tlo pod nogama više nego morsku vodu i njegovo dno, uglavnom se bave poljoprivredom. Nema šta ne gaje.

Ovde se svakodnevno uživa, a u moru se kupa sve od marta pa do novembra. Zato me ne čudi što je Afrodita, grčka boginja ljubavi i lepote, izabrala da se rodi baš ovde, na belim grebenima u priobalju između Limasola i Pafosa, mesta koja mnogo pamte, ali i koja se pamte.

Na raskršću puteva ka Libanu, Izraelu, Egiptu, ili pak Rodosu, Krit se oduvek nalazio u preseku interesnih sfera velikih vojski, velikih umova i još većih ambicija. I danas se bore za sebe i svoje. Takva im je, valjda, sudbina.

Trećina ovog ostrva je ilegalno okupirana a 30% Grčkih Kiprana su od tada do današnjeg dana izbeglice u sopstvenoj zemlji, bez prava da koriste svoje kuće i zemlju na severu. Odakle li je to meni poznato? Inače, Kiprani kažu da to Turcima nikad neće ni zaboraviti, ni oprostiti. Severni deo Kipra koji su okupirali Turci i danas je pod kontrolom Ujedinjenih Nacija i nije internacionalno priznat. Ne, ja ne verujem u deža-vu.

Kiparski pejzaži se protežu u nedogled. Puni su peščanih plaža, kamenitih grebena, stena i šumama pokrivenih vrhova. Od sve te lepote vam zastaje dah, dok je u Zoo Called London to uglavnom disajni trakt. Elem, sve te darove prirode turisti i te kako cene, pa mu se zato uvek vraćaju, da nastave sa obilaskom ovog ostrva tamo gde su stali.

Ovde se mnogo gradi. Tako mala ribarska sela preko noći postaju turisticki centri. Primer za to je Ayia Napa u kojoj se već 23 godine tradicionalno odrzava festival krajem septembra. Ako se tad, slučajno ili namerno nađete tu, znaćete da ste na pravom mestu.To je festival ruralne tradicije, zanata i umetnosti praćen muzikom i igrom. Ja sam imala sreću da budem na njemu i uživam u kiparskoj i grčkoj muzici kao i u izvanrednoj baletskoj predstavi Nacinalnog baleta iz Gruzije.

Sve to je pratila i trodnevna izložba njihovih običaja, zanata, proizvoda i agrokulture. Mene je podjednako impresinirala tradicija tkanja, izrade veza, pravljenja keramike kao i ručna izrada srebra, mozaika, svile, predmeta od bakra i korpi od pruća. Gledala sam kako tu na licu mesta sve to rade, i divila im se, jer znaju da cene sve materijale koje im daje priroda poput gline, drveta, pamuka, svile i metala.

Danas je Kipar jedna moderna zemlja u kojoj se prepliću evropska kultura i kiparska bogata prošlost. Kipar nije engleska kolonija od 1960.godine. Na žalost, od 1974. turskom invazijom je postao podeljena zemlja, a Nikozija jedina prestonica u svetu koja je zidom podeljena na dva dela: turski i kiparski. Isred tog zida su čuvari. I psi.

U Londonu nije bilo takvih problema mada je sve to jedan ogromni vašar. Samo što veće i egzotičnije životinje žive u većim i egzotičnijim kavezima a manje u manjim i manje egzotičnim. I sve se one nekud sele. Nekad ih vlanici, kad pođu na odmor, ostavljaju u azile.

U Zoo called London životinje već odavno imaju pasoše sa kojima mogu da putuju. Mogu čak  i da ih produžuju.  Neke od tih malih životinja su malo interesantne. Neke od tih malih životinja su mnogo ineresantne. Neke od tih velikih životinja su malo interesantne. A neke od tih velikih životinja su malo interesantne. Ja sam ih sve posmatra jako detaljno. I stalno sam se pitala šta li bilo sa onim majmunom Samijem, koje jednom davno pobegao iz zološkog vrta u Beogradu.  A nikad ga nisam videla. Ni u Zoo called London. Ni na Kipru. O njemu od onog dana nikad nisam ništa saznala. A ja sam se onda setila da sam još davno trebala da dođem na Kipar sa B.

Kipar ću pamtiti onoliko dugo koliko dugo mi potraje ten koji mi je podario. Vratiću mu se i ja, kao i većina drugih turista, kad ponovo budu dozrele masline i kad opet poželim da osetim ukus svežih smokava. Kipar je poljoprivredna zemlja. Bogata mu je i flora i fauna.

Odlomak iz romana Zoo Called London

Vida Nenadić