To jutro je bilo stvarno neobično, ali samo zbog jedne stvari: Galop nije progovorio  ni sa kim ni jedne jedine riječi,» ni bile, ni crne», kako se u narodu kaže. U pogonu je vladala nepodnošljiva tišina koju su ometali zvukovi strojeva. Zaključak je ako Galop ne priča, nitko ne priča, on je bio ona sila koja je ljude potencirala na priče, rasprave, svađe, zadjevice, što je pogonu davalo život. Pogon je jutros bio beživotan, svi su čekali kraj radnog vremena jer su minute trajale cijelu vječnost. Kad su završili posao Tule, Keko i Galop uputili su se u menzu na ručak. Galop je uporno šutio. Tule i Keko ustručavali su se razgovarati i međusobno.
Tule više nije mogao izdržati: «Dobro, Galope, 'o'š  ti namin reći šta je tebi jutros, malo san zabrinut.»
«Boli me», reče otresito Galop.
«Što te boli, kumašine, jadan ne bija», zabrinuto će Tule.
«Boli me, kumašine, ona stvar što si ti zabrinut», procijedi Galop kroz ona dva zuba.
Tule je mislio da je ljut na njega što nije išao s njim na spoj s purgericama. Kad su se vraćali u stan, svratili u trgovinu. Tule i Keko kupili nekoliko piva, Gavrilovićku i mesni narezak. Galop je kupio pet litara crnjaka. Tule i Keko proveli su popodne u šetnji gradom. Kad su se vratili Galop je već bio prilično pijan.
«Kak' ste dečki?» - upitao ih je Galop čudno se cerekajući.
Tule i Keko su nastavili šutjeti.
«Nećete više s menom pričati?» - počeo plakati Galop.
Tule ga zabrinuto gleda: «Daj, kumašine, reci što te muči?»
«Izdao me moj najbolji prijatelj» , kroz suze će Galop.
«Ja, da san te izda!? U ime Oca i Sina i Duha Svetoga. Ti si stvarno s pameti saša!»- Tule će u čudu.
«Pa, nisi mi ti jedini najbolji prijatelj, šta si se odma' snebušija», prestane plakati Galop.
Nastalo neko nepodnošljivo zatišje, Galop opet počeo piti vino i plakati.
Tule mu otme bocu: «Reci jesan li te ja izda'?»
«Vrati mi bocu Tule, nemaš ti veze s tim»
«Pa dobro reci 'ko je onda», umiljato će Tule.
«E, moj Tule, cili život je proveja sa mnom, igra nogomet, čuva ovce. Iša' u školu s menom, plesa'  s menom, skupa smo cure 'vatali ...»
«I ti ćeš meni reći da to nisan ja, nisan te izda'  matere mi moje pokojne.»
Tule je stvarno bio izvan sebe od muke, ovo je bio prvi put da se u životu zakleo na svoju pokojnu mater. Galop ga tužno pogleda i nakon ove kletve mora mu je reći da se jadni Tule ne osjeća više krivim za njegovo stanje.
«Izda me je on», potegne Galop dobro iz boce.
«Ma , bogami si se pošemerija, 'ko on, ili ti vidiš nekog koga ja ne vidim!?» - uzrujano će Tule.
«Ma, ovaj tu u gaćama» , pokazao je prstom na svoju mušku stvar i duboko uzdahnuo.
Keko i Tule zinuli od čuda.
«Sinoć smo ja i ona purgerica nakon kina otišli u jedan kafić i tamo se opet napili», počeo je pričati Galop pa se ponovno rasplakao i potegao iz boce. «Onda smo otišli u njezinu sobu i ... ...»,  nije Galop mogao nastaviti.
«Iiii» , uglas će Keko i Tule napeti kao puška.  
Nakon nekog vremena odapeja Galop: «I nije mi se moga' digniti. Purgerica se stvarno trudila, u jednom trenutku počeo je davati znakove života, čak je i bija „stand by",  ali ka'  zavraga njoj se baš onda navalilo pišati. Otišla ona u WC, on se čemernik opet skupija. Ja san se ljutito diga', na brzinu se obuka' i doviknija purgerici da se usput može i posrat što se mene tiče jer ja iđen ća. Otiša' san glavon bez obzira. Cilu noć san lunja gradom», uzdahne Galop kao da mu je sad pao kamen sa srca pa otvorio još jednu bocu vina.
«E, moj Galope, oko čega si ti stvorija taku dramu, srce mi je pucalo cili dan, a jadan ne bija, kome bi se normalnom i diga'  na nju?!» - tješio ga Tule.
«Zato ti nisi ni iša'  jer si se boja'  da ti se to ne dogodi.»
«Iskreno, kumašine, stvarno čovik triba imati dobar želudac za onaku žensku.»
E, sad je Galopu laknulo pa počeo ljubiti Tulu pa Keka.
«Ajme, brate, nemoj nas baliti, nego lipo lezi i odmori se», predložio Keko.
Galop je brzo zahrka pa su ga morali svako malo gurkati da prestane. Tule i Keko su popili vino do kraja i smijali se do suza.

«Keko, molin te ko brata, 'ajde mi sad ispričaj zašto su te otpustili iz JNA i malo mi bolje objasni tu tvoju bolest» , molećivo Tule gleda u Keka.
Keko je baš bio raspoložen za priču pa je odlučio Tuli sve lijepo objasniti. Najprije mu je uspio dokazati da to nije bolest, nego da se on samo pretvarao, samo da ne mora služiti vojsku.
Tuli to nikako nije išlo u glavu: «Pa je li te poslije tila ijedna cura?»
«E, moj Tule, dobro i kaže Galop, ti ponekad pričaš ka'  da si uprav siša sa Šar-planine.»  Keko je nastavio pričati kako je bio peti mjesec kad je trebao otići u vojsku, a on taman naučio roniti i vaditi prstace. «E, moj Tule, to su ti bila vrimena, najlipša vrimena, love ko blata, zabava na sve strane, a cure ne znaš koja je lipša od koje. Ne znaš , brate, koju bi izabra'. Nisi ima izbora nego svaku večer drugu. Ja san ti odma'  lipo reka'  ćaći da ne sprema večeru jer ću se ja i tako vratiti za misec dana. Nije želija moj ćaća u to virovati pa spremija večeru ko za pir, Gospe ti, kako neće kad mu najstariji sin iđe u vojsku. Moj ćaća ti je posebna priča, on ti meni ništa ne viruje, ne s'vaća me ozbiljno. Što ću mu ja, to je njegov problem. Tako ti je bilo kad san napustija školu, nije mi se, brate, dalo slušati one gluposti.  Ćaća bija uporan da završin školu, kupija mi i stojadina samo da ga poslušan. Meni ka' Bogu, dobija auto, nisan se više triba rano dizati, ni zamarat
i sa školon. Ljutija se on, a ja bi mu lipo reka'  da je sam kriv i da ja nisan tražija auto, a to što on meni nije virova, njegov problem. Kad bi se ćaća baš jako razljutija, ja bi ti pokupija par stvari i otiša' bi iz kuće. Onda bi mater padala u afan, dolazila bi hitna davati joj injekcije za smirenje, ćaća bi me onda tražija i molija da se vratin kući.»
Gleda Tule Keka kao da nije sa ovoga svijeta: «Ti si stvarno lud, a bogami ćaća ti je još luđi!»
Glede JNA, e tu je Keko doživio pravi balkanski šok. Kad je ušao u kasarnu, najprije je sjeo na neku klupicu, ubrzo se oko njega skupilo mnoštvo momaka. Pipaju mu levisice 501 i ne vjeruju Keku da su prave. Kad je Keko izvadio Marlboro da zapali, rulja navalila kao opijena, pokupilo mu sve cigarete, a prije nego bi zapalili mirisali cigarete kao tamjan. Odmah je to u Keku pojačalo želju da što prije ispari odavde. Prve dane čekao bi Keko da svi zaspu i planirao bijeg, ali kako se ujutro morao rano dizati Keko bi zaspao. Umjesto da je na slobodi, ujutro bi začuo snažan glas: «Ustaj vojsko» i mamurno bi otvorio oči i opet ugledao proklete rešetke kreveta. Kad je Keko uvidio da tako neće uspjeti pobjeći probao je promijeniti taktiku. Ujutro se ne bi htio ustajati pa bi išao u samicu, a ako bi se ustao ne bi se uspio obući kako treba, a i namjerno nije vezivao cipele i zakopčavao dugmad na košulji. Obično bi ga nadređeni poslao na binu da viče: «Ja se sramim.» Keko je obožavao te
 spektakle, vikao bi na sav glas: «Ja se sramim»,  i pucao od smijeha. Smijeh bi se obično širio kao virus među vojskom pa bi Keko opet završio u samici.
Odlučili časnici jugoslavenske armije da Keka pošalju psihijatru. Kad je Keko to čuo, jedva je sakrio svoje oduševljenje. Počeo je planirati bijeg. Bolnica je bila udaljena nekoliko kilometara od kasarne. Trebao je ići autobusom , ali ne može sve biti savršeno, rekli mu da će i jedan Rom ići s njim. Dan prije potražio Keko tog Cigu iz Šumadije da vidi kako će se organizirati. Taj stvarno nije bio normalan, našao ga Keko kako plače kao ljuta godina jer je jadnik htio ostati u vojsci.
Jadikovao on Keku: «Jao, bre, nadrljao sam ako me pošalju kući. Žena mi je poslala pismo ako me otpuste iz vojske, ostavit će me, a platio sam je, bre, 30 000 maraka. To mi je druga žena, prvi put sam se oženio sa šesnaest godina, tu sam ženu platio 20 000 maraka. Prvi put me nisu htjeli regrutirati jer nisam znao riješiti neki test. Kad je to čula njena familija došla po nju da se vrati kući. Ja ću se, bre, ubiti ako oni mene otpuste iz vojske.»

Nakon par dana uputili se Keko i Cigo na autobusnu stanicu. Keko je u vojni sako utrpao svoje levisice i majicu. Kad su ušli u autobus Keko je rekao Cigi da će on izići na prvoj stanici, a on neka broji još četiri stanice i da onda iziđe, bolnica mu je odmah nasuprot. Iskočio Keko na prvoj stanici, udahnuo zrak punim plućima, sakrio se u neki portun, obukao svoju civilku, a vojnu robu ostavio tamo. Otišao na ljubljanski autobusni kolodvor i kupio kartu za Rijeku gdje su mu neki prijatelji studirali.
U kasarni su tek sutra skužili da nema ni Keka ni Cige.
Cigo se izgubio u gradu. Izgubili su puno vremena dok su pronašli jadnog i uplašenog Cigu. Tada je nastala potraga za Kekom. Odmah je kapetan poslao Kekovim roditeljima telegram da im je sin nestao bez traga. Majka odmah pala u afan, došla brzo hitna i dala joj inekciju za smirenje. Ležala ona jadnica danima u krevetu i primala inekcije za smirenje. Kekov otac je u ono vrijeme bio utjecajan čovjek i imao je svugdje veze pa i u vojsci. Angažirala se cijela bivša Juga oko Keka dok je on bezbrižno tulumario u Rijeci. Pretpostavio Kekov prijatelj gdje bi on mogao biti pa rekao Kekovom ocu. Nije čovjek mogao više izdržati kad je čuo kako mu se majka pati. Angažirali Kekovu rodicu da odnese poruku do Hrvojevog stana. Najprije je ona bila uporna i zvonila na vrata. Vidjeli oni nju na špijunku i ne otvaraju. Odustala ona od zvonjave i gurnula pismo ispod vrata, a posebno je podcrtala da je Kekova majka  na samrti.
«Ljudi, moran se vratiti u kasarnu, umrit će mi mater», odlučno će Keko kad je pročitao pisamce.
«'Ajde, Keko, tvoja mater umire otkad je znan», rekao je Hrvoje, «nećeš valjda sada odustati.»
«Moran, ako joj se što dogodi, neću sebi nikad oprostiti», odlučio je Keko.
Vratio se Keko isti dan u kasarnu, odmah ga poslalo psihijatru po nalogu jednog kapetana iz Beograda s kojim je Kekov otac stupio u vezu. Dočekale Keka u bolnici dvije psihijatrice i napisale mu dijagnozu da pati od fobije zatvorenog prostora i da hitno mora biti otpušten iz vojske. Kad je Keko izlazio iz ambulante, psihijatrice su se pozdravile s njim i dodale: «Slobodan si kao ptica.»

Povratkom Keka kući, povratila se i majka u život. Po selu se pričalo da je Keko lud, psihički bolesnik.  Čuvale majke kćeri dalje Keka, a one navalile na njega kao lude, baš im je bio fora.
«Tule!» - prenuo Keko čovjeka.
Ne može Tule sebi doći od ove priče, nastavio gledati Keka kao da je hipnotiziran.
«Znaš što mi je bilo najsmišnije, Tule. Ja bi ti pješke šetao kaletama, babe bi se pravile da me ne vide, ja bi produžio pa bi se naglo okrenija, a one podbočene rukom na kuk zvire u me  ka'  u čudo, ja bi se samo nasmija'  i nastavija dalje.»

«Bogami si ti stvarno bio lud, a ne bolestan od robije zatvorenog prostora»,  izustio je Tule,  jer još sebi nije došao kako treba.
«Ma, da ti buden iskren boli me ona stvar jesan li bio lud ili bolestan, meni je bilo najvažnije da san ja izaša'  iz kasarne, jer bi tamo bija zastvarno poludija. To ti je bila viša sila, jača od mene. Evo, vidiš kako se Galopu nije moga digniti, jača sila»,  tumačio je Keko.

«Baš se ponosin sa svojin prijateljima šta s njima upravlja jača sila»,  dodao je Tule gledajući malo Keka, malo Galopa.