Madam Buvije je bogata udovica, koja traži smisao života. Međutim kako ga ne nalazi, već još uvek oplakuje muža i ne može da se izbori sa time da li da prihvati ponudu braka monsinjor Van Depardija, odlučuje da, u dan njihove veridbe, okonča svoj život ...

PRVA GLAVA - MADAM VIKTORIA BUVIJE
Sitna kišica je padala po već vlažnim krovovima kuća u juznom delu Pariza. Ulica je bila pusta, kolovoz je bio vlažan, prolazio je tek po koji automobil. Prodavač cveća u cvećari Jaqoelline je užurbanim i hitrim pokretima unosio izloženo cveće u cvećaru. Cvećara se nalazila na uglu i bila je uvek vrlo prometna. Nosio je belu pregaču i kapicu na glavi.
- Bon jour, monsinjor Rove! - viknu madam Viktorija Buvije koja je užurbanim koracima prolazila kraj radnje Jaqelline i hitala je ka svom stanu. Nosila je sivi, stari kaput, visoke potpetice i umesto kišobarana, svoju glavu je zaklanjala sa nekom novinom koju je pronašla uz put, na jednoj klupi.
- Bon jour, madam Buvije! - otpozdravi je prodavač, koji ni najmanje pažnje nije priklonio njenoj pojavi. Na tren je pogledao ka njoj. Pretrčavala je ulicu.
Nije bilo vremena za njihov standardan i uobičajen ugodan razgovor u kom su obično pričali o Parizu, vremenu i cveću.
Viktoria Buvije je utrčala u zgradu od crvene cigle sa ogromnim, masivnim, crnim vratima na ulazu, koja su škripala dok su se otvarala. Odahnula je kada je već bila u hodniku. Uprkos tome što je trčala ipak je pokisla. Novine je odložila u košaru za otpatke, bacivši prethodno tek jedna brz pogled ka naslovnoj strani gde je bila slika političara Klementa Želberia kako preseca crvenu traku.
- Ah! - uzdhanula je i krenula niz stepenice.
Stan kog je nasledila od svog supruga Pola Buvijea, nalazio se na četvrtom spratu te četvorosparnice, nije bilo lifta, a madam Viktoria je uvek govorila kako je to idelano za održavanje vitke linije.
Tog popodneva je bila na groblju. Obišla je grob svog supruga i isplakala se. Oči su joj bile crvene i natekle od suza.
Kada je ušla u stan najpre je zapuhnuo onaj poznat miris kog je koristila. Odložila je kaput na vešalicu i skinula je cipele.
Žaklin Polak je već bila u dnevnoj sobi i pospremala je orman. Žaklin je bila njena sobarica još od njenog braka sa Polom Buvijeom. Žaklin je imala smeđu dugu kosu, koja je uvek bila svezana u debelu pletenicu, čisto, lepo lice, pravilan nos, i široko razmaknute smeđe oči, oivičene divnim trepavicama. Nije još bila udata. Imala je dugu vezu, ali njen verenik se poslovno, veći deo godine, nalazio u Briselu.
- Ah, Žaklin kako lije ova kiša! - frknu madam Buvije kada je ušla unutra. Skinula je gumicu i brzim, hitrim, uvežbanim pokretima razbarušila soju divnu, dugu, svetlo smeđu kosu. U hodu se počela svlačiti, i u gaćicama i grudnjaku, prišla je ormanu odakle je izvukla svoju najdražu kućnu haljinu bele boje. Obukla je i osećala se opuštenije. Okrenula se ka Žaklin i osmehnula.
- Onaj Klement je opet presecao traku! - rekla je to kao grom iz vedrog neba.
- Kakav Klement?
- Pa onaj političar, prijatelj našeg gradonačelnika - Viktoria je sela na krevet. - Uzela sam neku novinu uz put i zakljanjala se sa njom od kiše. Tamo sam videla tu sliku - u očima joj bljesnu sanjivi sjaj. Legla je na krevet, osećala je bolove u člancima.
- Dobro ste madam?
- Izvrsno.
- Delujete umorno i setno.
- Pa i moram delovati tako. Bila sam na groblju. Uvek kada odem na Polov grob, rastužim se. Žene su takve, slomljene zbog gubitka muškarca kog su volele, uništene ratom koji je harao, ubijene u pojam od tuge i samoće - zagladila je kosu.
- Ali ne budite tužni, madam Buvije - Žaklin joj je prišla. Pored toga što joj je dugi niz godina bila sobarica, za Žaklin Polak bi se moglo reći kako je jedna od retkih osoba koje su vrlo dobro poznavali madam. Često su do ponoći znale da sede u dnevnom boravku, slušaju najnovije šansone Iv Montana i pričaju o smaoći, tuzi i ljubavi. - Setite se poziva kog vam je uputila madam Valentina Bulonj.
- Da! - poskoči madam Buvije razdragano. - Biće to urnebesno. Nabavila sam fantastičan materijal kog sam odnela kod Fridriha. Želim prelepu dekoltiranu haljinu, koja se od struka na dole širi u širokom obodu. Videla sam to na jednom filmu. Vivijen Li je nosila takvu kreaciju. Biće to pun pogodak te večeri.
- Još kad stavite onaj lačić kog vam je poklonila gospođica
Daniela, i privezak kod ste dobili od madam Rovinj.
- I onaj prelepi parfem od jorgovana! - skočila je veselom, sebi znanom zanosu. - Klement će biti tamo.
Žaklin upitno podiže obrve. - Klement?
- Malopre sam ga pomenula - madam se osmehne. - Onaj što seče crvene trake.
- Gradonačelnikov prijatelj?
- O da! - reče madam, sanjalački izraz joj nije silazio sa lica.
- On je oženjen sa Džozefin. Ona je umetnica.
- Ne zanima me ta Džozefin - madam odmahnu rukom. - Biće to ravissant, predivno vreme bala!
- Vi ste veliki sanjar - Žaklin ustane. Počela je da sprema odeću koju je madam malopre razbacala po podu.
- Pusti mi neku šansonu! - reče madam.
Žaklin je prišla gramafonu i pustila neku pesmu od Iv Montana. Tih dana je madam Buvije bila inspirisana tim pevačem. Posebno od kako je u bioskopu pogledala njegov film ''Hajde da se volimo'', kog je snimio sa preminulom Merilin Monro. Muzika se širila stanom poput prijatnog mirisa jorgovana. Madam Buvije je prišla prozoru i gledala napolje. Rominjanje proletnje kiše u njoj je budilo sećanja. Doduše, sada se nije sasvim prepustila tim svojim razmišljanjima. Slušala je pesmu i tiho pevušila uz nju. Kada se pesma završila okrenula se ka Žaklin.
- Iv je u onom filmu sa Merilin bio fantastičan! Kraj filma je divan.
- Kada je prosi u liftu?
- Da. Predivno i univerzalno mesto za prosidbu. Ne znaš na kom si spratu, a govoriš sudbonosno ''da''. Malopre sam zamišljala sebe i Klementa u liftu - okrenula se jednom oko svoje ose.
- Ali madam, moram vas podsetiti kako vi njega ne poznajete, kao ni on vas. Sem toga, ne zaboravite, on je oženjen - uprla je kažiprst u nju.
- To nije toliko bitno. Sem toga to se uvek može izmeniti. Baš me znaima kakav utisak ću da ostavim na njega - reče Viktorija i okrene se ka prozoru.
- Ako vas primeti ...
- Primetiće me, videćeš! - rekla je sigurno, samouvereno i pogledala je ka sivom nebu i vlažnim krovoima kuća.
Ništa nije moglo pomutiti nadu u njenom srcu.

http://www.dianna-divernoe.piczo.com/?cr=1