Vladimira  Markovića sam  upoznao još u osnovnoj školi. Sećam se njegove plave kose i očiju koje su tada imale naivan, nevin sjaj.

                  Kasnije sam ga obožavao i mrzeo. Bili smo klinci u pubertetu, a on se u svemu mnogo bolje snalazio od mene. Ja sam bio iskompleksiran, uplašen i ružan, a on je uvek bio u centru pažnje, talentovan za slikarstvo, i prelep – nikada više nije bio toliko lep kao tada. Imao je potpuno čist ten, za razliku od većine nas, bubuljičavih srednjoškolaca. Bio je visok i pomalo mršav, oštrijih crta lica, vedrih očiju, i svetle kose koja se divno presijavala na suncu. Njegove šake su bile prevelike, čudne – kao da su starije od ostatka tela.  Smejao se nestašno i zarazno, otkrivajući malo izbačene sekutiće.

                 Na časovima je neprekidno crtao i, prepun ideja, loše je učio. To je bila jedina stvar u kojoj sam bio superiorniji. Učenje. Pomagao sam mu oko zadataka, uživajući kada njegovi roditelji počnu da porede naše uspehe u školi, ali to se dešavalo retko. Imao je vrlo mlade roditelje – nisu imali ni dvadeset godina kada se on rodio. Živeli su u malom stanu koji je bio istočnjački uređen, divan, svež. Mirisao je na ženski parfem.

                Imali su dovoljno para i činilo mi se da ih najviše troše na odeću, za razliku od mojih roditelja koji su jedva sastavljali kraj s krajem. Ponekad sam pomišljao da zamolim Vladimira da mi pozajmi neku od bezbroj najmodernih trenerica, majica, dresova, ali to nikada nisam učinio, zbog sramote. Obožavao sam jutra kada su mu roditelji bili na poslu, a mi ostajali sami u  stanu, jer je škola počinjala posle podne. Onda smo igrali video igrice, gledali utakmice i pušili na terasi, da se ne oseti. Nisam najbolje podnosio duvan, ali činio sam to zbog njega, praveći se da uživam. Želeo sam da zauvek ostanemo tamo, zaključani. Plašio sam se da će ga drugovi odvojiti od mene, posebno oni koji nisu želeli da se druže sa mnom.

                  Ne znam zašto me je svuda vodio sa sobom. Možda zbog toga što sam mu bio odan, ili zato što sam znao da ga nasmejem.  Živeo sam u strahu da će me jednog dana odbaciti, da će osetiti koliko sam ljubomoran, koliko želim da budem kao on, da budem on.

                  U to vreme me je najviše mučilo to što nikako nisam uspevao da nađem devojku. A on, on je zaista mogao da ima koju hoće. I imao je. Rekao mi je da moram već jednom da skinem taj mrak, čak me je i upoznao sa drugaricom jedne njegove devojke, ali to je, naravno, bio potpuni fijasko koji me je kasnije mučio noćima.

                Sastanak je bio zakazan u jednom kafiću u centru grada. Vladimir i ja smo krenuli da se nađemo sa njegovom devojkom i njenom drugaricom koja se zvala Bojana. On mi je usput govorio da je sve sređeno, da me je nahvalio, da treba da se opustim... Umirao sam od straha. Razmišljao sam o ogromnoj bubuljici na čelu i ožiljcima od onih prethodnih, na obrazima. Obukao sam neki stari gornjak, jer od svega što sam imao, on mi je delovao najmanje jadno. Kada sam video Vladimirovu novu, najk jaknu, izgledao mi je još jadnije. Počeo sam da se kajem što nisam ostao kod kuće.

              Dok smo ih čekali u kafiću, moj užas je postajao sve gori. Sve mi je govorilo da mi tu nije mesto – sva ta blještavost, našminkane devojke, pare koje su konobari uzimali i vraćali.

            Najzad su došle, sele, Vladimir je dobio poljubac, a ja slab stisak šakom i upoznavanje: Bojana  – Srđan. Čim sam je video, znao sam da nemam šta tu da tražim. Izgledala je kao svaka kul devojka na koju su se svi ložili u srednjoj školi. Imala je taman ten od kvarcovanja, ispeglanu kosu, ne jako velike sise, ali toliko utegnute, da su delovale kao da će svaki čas iskočiti napolje. Osećao sam tu užasnu odvratnost koju sam izazvao u njoj. Postavljao sam joj uobičajena, dosadna pitanja, jer nisam znao šta drugo da radim dok su se Vladimir i ona druga devojka ljubili. Odgovarala mi je kratko, ne udostojivši me čak ni pogleda. Nekoliko puta je pogledala u svoju drugaricu, besno i začuđeno. Otišao sam čim sam popio piće. Vladimir me je sažaljivo pogledao i glumio da želi da ostanem, iako je znao koliko sam očajan.

            Kada sam došao kući, zaključao sam se u sobu i dugo, dugo, plakao. Roditelji su mi kucali na vrata i pitali šta mi je, ali oni su bili poslednji sa kojima sam mogao da podelim svoj bol.

             Ipak, nastavio sam da volim i prezirem Vladimira. Pokušavao sam na sve načine, iz svojih skromnih sredstava, da imitiram njegov način oblačenja, da osetim tu svežu, vedru narav, da usvojim čak i njegove gestove. Mrzeo sam svaki ženski pogled koji je bio upućen njemu. Zamišljao sam sebe kao vlasnika njegovog tela. Koliko bih samo veštije koristio tu divnu moć koju je on imao u društvu!

              Sa upisom na fakultet moj život je postao nešto lakši. Našao sam devojku, a posle nje još jednu, pa još jednu.. Mnogo sam učio. Upisao sam ekonomiju, a Vladimir slikarstvo. Viđali smo se  retko, jer više nismo bili deo čak ni sličnog društva. Ipak, kad bih ga video, budila su se neka od starih osećanja, iako sam mu se sada više divio nego što sam ga mrzeo.

              Postao je divlji. Još tada je mnogo pio, pušio, duvao...Oči su mu dobile staklast sjaj.  Rušio je granice kojima ja nikada ne bih smeo ni da priđem. Pričao je mnogo, uglavnom o izlascima, seksu, pijanstvima, eksperimentisanju sa drogama,  i nekoliko puta o jednoj devojci koja se zvala Marina. Znao sam da je zaljubljen, prvi put u životu.

             Posle toga ga dugo nisam video. Čuo sam da je ostavio fakultet i da se posvađao sa roditeljima. Živeo je  sa  Marinom i očajnički pokušavao da nađe posao. Samo ponekad sam razmišljao o njemu, suviše zauzet brigama oko diplomskog, zaposlenja...

             Oženio sam se devojkom koja je bila prava vatra, nasuprot meni. U početku mi nije bilo jasno zbog čega je sa mnom, ali kasnije sam shvatio da joj prija moja neupadljiva narav. Oduševljavao sam se svakom, i najmanjom ekscentričnom sitnicom koja bi joj pala na pamet. Zvala se Isidora, bavila se režijom, volela je jogu, duge šetnje,  bila je prepuna ideja i planova, a ja sam je zadivljeno posmatrao, plačući i skičeći u sebi od sreće, jer bio sam tada njen rob, njeno kuče.

            Nije bila preterano lepa, ali njena priroda  je to lako i neprimetno nadoknađivala. Osvajala je odmah i zarazno. Imala je smeđe, krupne oči, sočne usne, a kosu je farbala u narandžasto i šišala kratko, što joj je davalo dečački nestašan izraz. Nisam mogao da se zasitim njenog prelepog, slatkog, skladnog tela… Obožavao sam te male, ispupčene grudi koje su tačno odgovarale obimu mojih šaka. Bio sam ponosan, napaljen, bahat mužjak koji je svima hteo da dokaže da je uspeo, da je zajebao sve one luzere koji su ga nekada gledali sa visine…

            Ubrzo sam imao dobar, stalan posao, pa sam kupio kuću i kola na kredit. Sve je bilo onako kako sam planirao. U meni je počela da  raste nezajažljivost – više od svega, želeo sam da nađem Vladimira i da mu pokažem svoje trofeje.

             Pronašao sam ga u maloj, iznajmljenoj garsonjeri koju je delio sa Marinom. Prostor je bio haotičan, prepun nezavršenih slika, knjiga, neopranog posuđa, razbacane odeće, nameštaja koji se jedva nazirao. Uprkos tome, Vladimir je delovao  srećno, a to me je činilo nesigurnim. Rekao mi je da sada radi u jednom kafiću blizu pozorišta. Pozvao sam ih u goste. 

             Dok sam vozio prema kući, razmišljao sam o Marini. Šta li je video u njoj? Izgledala mi je neupadljivo i neugledno. Imala je dugu kosu, farbanu u crno, ali masnu. Oči sitne, svetle. Bila je pomalo debela, što je njen način oblačenja još više isticao. Nosila je neke šarene indijske krpe na sebi, kakve je i Isidora imala, ali na njoj su delovale drugačije – ispod njihovog kesastog oblika nazirala se savršena figura.

             Sutradan, posle posla, došao sam po Vladimira i Marinu. Bio sam toliko uzbuđen da me je na momente hvatala drhtavica. Kada je videla moja nova kola, Marina je razočarano pretpostavila da unutra neće moći da zapali cigaretu. Slagao sam da mi to uopšte ne smeta. Vladimir se smešio i, ulazeći u kola, rekao: „Sećaš se onda kada smo merili ko ima veći kurac? Izgleda da su sada u igri stanovi, motori, automobili... Tako da si ovog puta ti u prednosti!“ Odglumio sam smeh i neki bezazlen komentar, razmišljajući o svojoj kući i ženi koja nas tamo čeka.

             Isidora je sijala. Bila je obučena ležerno, ali taj dugačak, tanak džemper sa velikim izrezom  na njoj je delovao elegantno. Pozdravila ih je vedro, smestila u dnevnu sobu, donosila i odnosila kafu, vodu, šećer, pivo, vino, pepaljare. Postavljala im je brdo pitanja, a pričala je o papirima za kuću, mojoj preteranoj posvećenosti poslu, knjizi koju je nedavno pročitala, psu kojeg je planirala da udomi... Svaki put kad bi govorila, Vladimir ju je radoznalo i pažljivo posmatrao, a ja sam bio ponosan, jer sam znao da to retko kad čini. Konačno sam uspeo. Bio sam siguran da će večeras razmišljati o meni i mojoj ženi, i diviće se.

             Počeli su da dolaze češće, i ja sam jednog dana rešio da uzmem godišnji odmor i da ih pozovem na deset dana kod nas. Učinilo mi se da Isidora nije baš oduševljena, ali ipak nije imala ništa protiv.

             Te prve noći smo mnogo pili, smejali se i slušali loš rok koji je Marina donela na cd – u i pustila, objašnjavajući da nije nešto, jer su to tek prvi snimci njenog benda. Posmatrao sam Vladimira i bio sam srećan što je tu, što me poštuje.

             Druge noći Isidora je započela razgovor o umetnosti. Pitala je Vladimira zbog čega je napustio slikarstvo.

            „Nisam ga napustio. Sada se sa te strane osećam bolje nego ikada. Jednostavno nisam mogao više da izdržim taj pritisak, razumeš, svo to učenje...“, govorio je kroz oblak dima marihuane, glasom koji je na momente postajao tanak, i posle kraće pauze nastavio: „ Hoću da uživam, znaš, da sedim ovako sa vama, da mogu da se napijem kad hoću... fakultet, roditelji i njihova očekivanja koja projektuju na nas... sve to stvara grižu savesti... oslobodio sam se tih sranja, razumeš?“

             „I sada radiš u kafiću?“ pitala je Isidora. Bio sam besan na nju, jer sam osetio zajedljivost u tom pitanju.

             „Pa i to je nešto, kao, umetnost“, umešala se Marina, „znaš, kad upoznaš sve te ljude za šankom... možeš da napišeš knjigu, jebote...“

             „Ne znam za vas ljudi“, rekla je Isidora, „ali od mene umetnost traži i rad, red i disciplinu“, nasmejala se, „tako da sada idem da spavam, a sutra ću otići na par dana kod drugarice – radimo na jednom projektu. Vi uživajte ovde...“

              Otišla je u spavaću sobu. Ja sam ostao još malo s njima, a onda sam ih ostavio da razvuku krevet i spreme se za spavanje (iako mi je bilo jasno da još uvek ni ne pomišljaju na to), i otišao u sobu, kod Isidore.

              Još uvek nije bila zaspala. Pitao sam je da li stvarno ide kod te drugarice. 

„Da, moram da radim.“, odgovorila je sa poluosmehom.

              Malo pre nego što je zaspala rekla mi je da ne zna šta vidim u tim ljudima. Nisam joj ništa odgovorio. Pomislio sam da je ona verovatno jedina osoba koja ne vidi Vladimirovu lepotu i izuzetnost.  

             Sutradan, kada je Isidora otišla, ponovo smo se gadno napili. U jednom momentu, Vladimir je počeo divljački da ljubi Marinu, a ja sam ih posmatrao, pijan, i to mi nije smetalo kao onda, davno, u onom kafiću, kada je isto tako ljubio najbolju ribu u školi.

            Začudio sam se kada je počeo da joj skida majicu i raskopčava grudnjak. Još više kada me je ona, onako polugola, uhvatila za ruku i smestila na kauč, pored sebe. Počela je da me ljubi snažno, osećao sam njen jezik duboko u ustima. Pristajao sam na sve... Uživao sam posmatrajući Vladimira kako prodire u nju. Na kraju, dok sam je ja uzimao od pozadi, on joj ga je grubo nabijao u usta. Tada smo obojica svršili. Posle toga ju je on nežno ljubio, a onda su oboje gledali u mene, smešeći se.

            To se ponavljalo iz noći u noć, samo što smo postajali sve pijaniji i sve perverzniji. Jednom smo vezali Marinu i ponašali se prema njoj kao prema robinji. Čini mi se da je u tome najviše uživala. Tokom seksa, pokušavao sam da stvorim skrivenu vezu sa Vladimirom, da mu doturim neku neprimetnu nežnost, povezanost, ali mi nije uspevalo. Dozvoljavao mi je da jebem Marinu zajedno sa njim, i to je bilo sve. Samo ona je bila ta koju ljubimo, mazimo, zadovoljavamo. Nikada se tako nešto nije dogodilo između nas dvojice.

             Ta želja, da ga poljubim, da ga imam, me je i samog iznenadila. Osećao sam se čudno dok sam onako mamuran razmišljao o svemu. Znao sam da nisam gej, a opet, on, samo on, me je privlačio više nego ikada.

           Posle par dana, Isidora se vratila. Našla nas je u oblaku dima i osetila je grozan, ustajali smrad alkohola i sperme. Nije mogla da sakrije ogorčenost kada je videla u šta se pretvorila naša dnevna soba. Sve, svaki komad nameštaja je nepovratno smrdeo na duvan. Nova zelena fotelja od veštačke kože je imala rupu od žara na sredini. Neko je prosuo crno vino na tepih i ono se skorilo. Na jednom mestu parket se podigao od neke tečnosti koja nije na vreme obrisana, a na podu je, među raznim drugim stvarima, bio i Marinin grudnjak.  Bilo je poražavajuće, a ja sam toga postao zaista svestan tek u tom trenutku.

           Samo nas je pogledala i otišla u spavaću sobu. Znao sam da moram da odem za njom i to mi je bilo neopisivo teško. Čim sam ušao, rekao sam joj da ne pravi scene pred ljudima. Pobesnela je.

„Znam šta ste radili“, rekla je, „ i to me ne interesuje. Ali ti! Šta se s tobom dešava? Kao da si omađijan, kao da te nema... jesi li iznenada zaboravio ko si? Imam osećaj kao da te ne poznajem... a oni ljudi... ne mogu da verujem da imaju toliku kontrolu nad tobom! Oni su obični priglupi narkomani Srđane, shvataš?!“

Počela je da plače. U meni je bila samo praznina, nisam čak ni pomišljao da je utešim. Ćutao sam.

„Ako im ti, sada, odmah, ne kažeš da odu, onda ću ja to učiniti, čuješ?“ vikala je.

Znao sam da je to dovoljno. Čuli su sve, i kada sam ušao u dnevnu sobu, nije ih bilo. Srušio sam se na trosed i pitao se šta li sada Vladimir misli o meni.

            Posle tog  skandaloznog godišnjeg odmora nisam se dugo ni čuo ni video sa njim. Isidora je zatrudnela i rodila Stefana. Obožavao sam ga, kao i nju, ali i pored toga nisam bio srećan. Prava agonija je počela kada je Stefan imao dve godine. Sve je bilo u redu tokom dana, ali noć je donosila užas. Nisam mogao da spavam, a kad sam konačno uspevao da zaspim, sanjao sam Vladimira. Bili su to jezivi košmari i uvek smo se u njima smenjivali on, Marina, Isidora, Bojana i ja.

            Živeo sam u toj agoniji još godinu dana. Kada sam uspeo da zaboravim na Stefanov treći rođendan, Isidora je poludela. Rekla mi je da zna da me nešto izjeda i da odem kod psihijatra ako već ne želim da razgovaram sa njom.

            Odlučio sam da ga pronađem po svaku cenu. Znao sam da je to suludo, ali bilo je jače od mene. Morao sam da ga vidim, da mu kažem sve, i da stavim tačku na sve to, i na bilo koji način. Pomišljao sam i na samoubistvo.

            Stajao sam ispred vrata njegove garsonjere i tresao se od straha. Otvorila mi je neka nepoznata žena. Rekla je da su se odselili još pre dve godine. Tražio sam ga danima, raspitivao se svuda, dok najzad nisam saznao ime kafane u kojoj su ga često viđali.

            Ušao sam unutra i seo u separe, u nameri da sedim tu pet dana ako treba, samo da ga vidim. Ugledao sam ga posle nepunih sat vremena. Kiselo se nasmešio kada me je video. Sve u meni je drhtalo, mislio sam da ću se srušiti. Primetio sam da je strašno propao. Imao je podočnjake koji su, na moje zaprepašćenje, bili potpuno crni. Bio je bolesno mršav. Izgledao je kao da u svakom momentu može samo da se raspadne.

„Otkud ti ovde, kako si?“, pitao je, „čujem da si dobio sina.“ Pomisao na Stefana me je još više uznemirila.

„Da...“, odgovorio sam, „što ne svratiš nekad?“ Čim sam to izgovorio, pokajao sam se.

Nasmešio se: „Pa, znaš da me Isidora nije baš podnosila...“

 Odlučio sam da prekinem ovu farsu. Podigao sam glavu i pogledao ga u oči, najzad.

„Slušaj, Vlado, nisam ovde slučajno. Moram nešto da ti kažem. Ne mogu da živim od toga...“ Zaćutao sam i video kako me radoznalo posmatra, kao da likuje.

„Volim te!“ kriknuo sam i oborio glavu na sto. „Volim te od prvog dana, još od onda kada smo bili klinci... volim te, volim te, sanjam te... ne mogu bez tebe, da li shvataš to... Život mi se pretvorio u pakao... ako hoćeš ostaviću sve, samo reci šta hoćeš, ne mogu više....“

Prekinuo me je njegov smeh. Istog momenta sam osetio mržnju koja je rasla u meni negde od dubine stomaka prema očima i rukama. Podigao sam pogled i pokazao mu je, prvi put u životu. Bio sam ponosan na taj užas koji sam osećao, jer ga je on, sada prvi put, video.

„Da li si ti ikada razmišljao o bilo čemu drugom, osim o sebi?“ pitao je kroz smeh i nastavio, ne sačekavši odgovor: „ Budalo patetična... znaš zašto ja ovde sedim i pijem sam? Znaš zbog koga? Zbog tvoje žene, majmune. Razmišljam o njoj od momenta kada sam je prvi put video, tamo kod tebe, u onoj usranoj kući.“

Nastavio je da se smeje. Smogao sam snage da ustanem i da se oteturam napolje. Povratio sam istog trenutka kada me je obasjalo Sunce, i bilo mi je bolje. Želeo sam samo da se vratim kući i snažno zagrlim Isidoru. Pustiću je tek onda kada je bude zabolelo.