Pogotovo oni koji, iz meni nepoznatog razloga, veruju da su umetnici bogovi, ili tako nešto. Ali, njihovo mišljenje dele i oni koji kažu  da su umetnici samo čudaci i neradnici koji se neretko bogate na “nepotrebnim i neshvatljivim glupostima”. A čuli su negde da i umiru, što je jos luđe, u potpunoj bedi i smradu posvetivši svoj život nekom žvrljezganju za koje danas ti učeni ljudi kažu da nešto i vredi. Oni, radi reda, znaju i cene i Mocarta, i Van Goga i onog, kako se ono zvaše, Debisija, ma sve su to geniji i stvarno je neshvatljivo to ljudsko nerazumevanje!

Međutim, dešava se da i sami umetnici pomišljaju da nešto sa njima nije u redu ukoliko vode miran, pristojan, i ne velike pažnje vredan život. Sve im nešto smeta, nešto im fali, pa su radi i da se posvađaju, i da se razvedu, i da svale krivicu na drugoga, ali i da se, naposletku, -smire.

Mnogo sam razmišljao u poslednje vreme. Kao da su mi sve misli koje sam skupljao godinama odjednom došle pred oči pa samo nešto traže, traže, vrpolje se i rovare, a ja prosto ne znam o čemu najpre da porazmislim, pa se prepuštam svoj toj trci i preplitanju, kao nekom blagom, prijatnom ludilu.

Ne znam ni sam, pravo da vam kažem, da li slikar uopšte može biti u penziji. Od kako mi godine više ne dozvoljavaju da radim na akademiji, sav sam se nekako ulenjio i opustio, kao da sam sam sebe ubedio da je gotovo, da su došli neki drugačiji dani i da je vreme za poslednji rezime jedne nevidljive slike. A, zamislite, do pre par godina sam mislio da će ta “penzija” zapravo dati sve uslove za rad, stvaranje, razmišljanje, i da će upravo ti dani, prepušteni slobodnoj volji, doći kao blagodet mojoj umetnosti!

Eto, tako sam postao slikar u penziji. Iskreno da vam kažem, nije da me ne grize savest. Ponekad sanjam neke nepoznate slike i skice. Uvek se u tim snovima oseti nešto neprijatno, nedorečeno. I ne grize me savest onako kako to zna da bude u mladosti! Ne, ovo je više kao neka tiha seta, zvuk slabe kiše pod prozorom.

I pored svih tih misli koje, kao po dogovoru, dolaze predveče, nikada u svom životu nisam se osećao mirnije. Kao da mi je neka nevidljiva sila skinula težak teret sa vrata, pa sam sad slobodan da hodam sporo, da se ne saginjem, da spavam posle podne, da se čudim nekim globalnim događanjima, ili da jednostavno ne radim ništa.

Ipak, najviše volim kada naiđe neki bivši student ili, još bolje, neki usplahireni mladi čovek koji je odlučio da konkuriše na prijemni ispit . Tada se predam svim srcem i prosto mi je duša puna kada osetim njegov, još ničim sputani, divlji i nemirni talenat! I te oči koje pažljivo posmatraju svaki moj pokret, svaku promenu na mom licu, pokušavajući da dokuče šta ona znači za njihovu tek rođenu ideju! Nema tada srećnijeg čoveka od mene. Zaboravim, u trenu, na sve one nezahvalne, na sve one netalentovane i umišljene i na kraju neretko prostački bezobrazne. Prepuštam se talentu i njegovim nikad svakidašnjim rešenjima. Polako i nežno ga oslobađam i štitim od svake naivnosti, preterivanja i strahova. Pričam mu, tešim ga, uvežbavam, jačam. Čudim se, na momenete, njegovoj dovitljivosti i brzom upijanju svega što bi mu bilo od koristi. Radujem se. Na posletku ga prepustim vetrovima, i on odleti. Brže i veštije nego sto ću ja ikada moći. No, ne patim, naprotiv.U svakoj klici njegove snage nalazi se i moja ljubav. Tako i ja rastem, i ja se širim, i ja postajem svet, i gledam Boga u oči.

Nisam siguran da li sve to ima neke veze sa onim što mi se danas dogodilo i zbog čega vam se zapravo i obraćam na ovakav način koji, htele to one ili ne, dovodi misli u red.

Naime, juče  sam krenuo u svoju uobičajenu poslepodnevnu šetnju. Hodam tako, i posmatram ulice, kuće i zgrade koje sam video već bezbroj puta. Pa čak su mi i lica većine ovih ljudi nekako poznata, osim onih mlađih, a čini mi se da i poneke od njih mogu da povežem sa crtama i izrazima njihovih roditelja kojih se, izgleda, sećam. No, da me neko pita za ime, ne verujem da bih znao. Eto, šta ti je slikar!

I tako, dođe mi nešto da skrenem u onu ulicu u koju inače retko zalazim i zapravo se i ne sećam kada sam poslednji put bio. Prilično se izmenila i prosto ne volim da gledam kako vreme zna da guta nečije uspomene, jer naime, tu sam voleo da sedim, kao mlad, i sanjarim, zajedno sa nekolicinom prijatelja, o problemima čovečanstva kao i o devojkama, pa slikama, muzici i svakojakim čudima. Često smo bili obesni i samouvereni, kao da sve zavisi od nas i eto, već sutra ćemo promeniti čitav sistem, samo da još malo posedimo i da se dogovorimo kako!

Eh, gde su ti dani nestali! Sada je ulica šarena i renovirana, neke zgrade se pojaviše ni od kuda, a sve je to meni nekako izgledalo toplije i lepše onda, u ono moje doba.

Hodao sam tako, zanesen i setan, u kovitlacu svakojakih misli, kad me nešto prenu i ja stadoh. Bio je to glas mladog čoveka, ali nekako čudnovato umoran u svom pokušaju da zvuči veselo, prijemčivo i sveže. Ugledao sam mladića koji, po mojoj iskusnoj proceni, nema više od 25 godina. Poslagao je slike po zemlji i obližnjim klupama, pokušavajuci da ih proda tako što bi zaustavljao prolaznike uzvikujući “Pogledajte, gospođo..” ili “Pogledajte gospodine, za vas, ili kao lep poklon..” Činio je to glumeći mladalački entuzijazam i polet i, ako mu ne bi pošlo za rukom da nekoga zaustavi, prosto bi seo, okruživsi se nekim jeftinim priborom,i  počeo da crta prvo što bi mu palo na pamet.

Ova scena me ni malo ne bi začudila da nisam shvatio baš ono preko čega sam u prvi mah olako prešao.

Ovo dete je glumilo mladalački entuzijazam i polet.

Bio je potpuno netalentovan, to je bilo očigledno uprkos mojim, već uigranim, pokušajima da izdvojim seme iz kojeg bi radom mogla da nastane šuma. Ali, to nije čudno, čak ni neuobičajeno i ni malo strašno, kako neki često doživljavaju. Uvek je bilo malo talentovane dece.

Sa užasom sam osetio da svaki pokret ovog momka zrači nekim usiljenim i veštački stvorenim samopouzdanjem. Zapravo, nisam siguran da li to tako da nazovem. Pre bi se moglo reći da je to neki slabašni štit kojim se ovaj mladić, ubeđen u svoju nesavladivost, brani od samo njemu znanih sila. No, opet sa iznenađenjem, shvatih da mi je potpuno nepoznato odakle se taj štit stvorio. Meni, koji sam tolike generacije ispratio!

Kako me je čitav ovaj prizor nekako nesrećno zaintrigirao, odlučio sam da sednem na klupu i posmatram dalji tok događanja.

Palio je cigarete, jednu za drugom, onako kako ne puše mladi ljudi u kojima pobuna uzima maha. Sada je crtao nešto, izgleda. Jedna žena se najzad zaustavi, i stade da posmatra poređane slike. Bila je to osoba srednjih godina, namučenih, ali izrazito neiskvarenih crta lica, koja je prilično teško hodala i nosila neke kese, verovatno sa pijace.

On ustade, pomalo teško i nevoljno. Predstava poče.

Mladić se nadvio nad ženom kao kobac, a da ona to nije ni primećivala, navodno znalački zagledana u slike. Objašnjavao je nešto o uramljivanju, tehnici, idejama, ukrasima i ko zna čemu jos. Ona je na momente skretala pogled ka njemu, klimajuci glavom, i kako bi to učinila, njegovo telo se prividno opuštalo i smirivalo. Međutim, ono što ona nije mogla da vidi, a ja da razumem, bila je njegova unutrašnja nezajažljivost koja je u par navrata postajala očigledna, kao kada gladan pas posmatra hranu i trudi se da ostane miran dok strogi gospodar konačno ne završi sa jelom.

“Ove manje su 200, a veće 500, ali vama ću ih dati i za 400, gospođo!” čuo sam ga kako govori, trudeći se da bude slatkorečiv.

Ona se odluči za manju i pruži mu 200. On smota pare u dzep, glumeći ležernost. “Nemoj sve da potrošis na cigare, dečko!” doviknula mu je, odlazeći.

Još neko vreme je nervozno sedeo, ili se vrzmao okolo, pušeci i razgovarajući sa ponekim prolaznikom, poznatim ili ne, i na kraju, vidno zabrinut, poče da skuplja slike u nameri da ode, pretpostavljao sam.

Na moje iznenađenje, jer se nisam osećao druželjubivo, a ni primećeno, on se uputi ka meni.

“Dobardan, gospodine” reče, na potpuno isti način kao i svima pre mene.

U momentu, i sa jezom shvatih  da on veruje u mladalački entuzijazam koji, na moje oči, već sat vremena verno podražava. Zaboga, pa on misli da je od one vrste kreativinih, ničim sputanih, mladih, koji se ne plaše da svoju tek rastuću snagu prikažu svetu!

            “Zdravo” otpozdravih.

           “Video sam da gledate ovamo, pa sam mislio da vas možda interesuje neka slika..”

            Uzeh te slike u ruke i stadoh da ih razgledam. Osećao sam se kao da držim nešto prljavo u rukama, nešto što dolazi iz meni nepoznatog, nepopravljivo uništenog, pokvarenog sveta koji je razrovan nekim čudno isprepletanim prevarama. Nikada, verujte mi, u celom svom životu nisam osetio ništa slično, pa ni od slike najnetalentovanijeg i najbezobraznijeg studenta!

            Vratio sam mu čitav taj teret, grozničavo. A onda me radoznalost natera da započnem razgovor.

            “Mladiću, koliko imaš godina?” upitao sam, osetivši u istom trenu da sam zazvučao kao dzangrizavi matorac koji nakon ovoga sprema napad.

            “Dvadeset i četiri”,odgovori on tiše, shvativši da od prodaje nema ništa, i ustade, da ide.

            “Koliko dugo se već baviš ovim?” upitah ponovo, mirnijim tonom.

   On sede.

            “Slikarstvom?” upita, ali ne sačeka odgovor, pa nastavi: “godinama!”

            “Nikada nisi išao u neke skole, po neke sugestije, verovatno nisi ni probao da napraviš izložbu ili tako nešto?”

            “Ah,ne..” odgovori, “te škole su bezveze.. Samo ubiju čoveku talenat!”

           “Voliš li ovaj način života? Prodavanje slika na ulici... Zar misliš doveka tako?”

         “A, ne!  Znate gospodine, moj najveći strah je da ostanem zaboravljen!”

            “To nije loš strah. Potrebno je mnogo rada da bi se on prevazišao.”

            “Da, da...”

            “Ali, primetio sam da ne radiš predano. Naravno, ako ovo danas uopšte smatraš radom.”

“Ja radim kad mi se hoće! Znate, za sve ove godine prodao sam preko 600 slika! To znači da 600 ljudi u svojim domovima ima moje slike!‘‘

“Misliš da je to dovoljno?”

Zaćutao je, napravivši grimasu, kao čovek koji je primoran da objašnjava, a ovaj drugi ga uporno ne shvata i ne sluša.

“Ma ne, kažem vam, meni ne treba više, za sada. Ali, jednog dana, postaću besmrtan. Bez škole, bez svih tih gluposti, kao svi najveći umetnici! Ma, videćete, neće još mnogo vremena proći!”

Dok je govorio, pravio je neke čudne pokrete rukama, pomalo nervozne i smešne, rekao bih. Mislio je, valjda, da ti pokreti doprinose njegovom izražavanju. Unosio mi se u lice, kao da na taj način želi da njegove reči dopru do mene i da ja u njih konačno poverujem. Nervirala ga je moja hladnoća.

Nastavio sam:

“Tek tako, bez ikakvog plana za napredovanje, dalje delovanje..?”

“A ne.” reče. Na momenat je zaćutao, spustio ruke na kolena i uzdahnuo, dajući mi time do znanja da će sada reći nešto od presudnog značaja, što ce raspršiti sve moje nedoumice i sumnje u njegov uspeh.

 “Znate, ja vidim neke stvari. To vam je sigurno čudno, ali neki ljudi jednostavno vide. I, sad ću vam reći. Jednom će se ovde pojaviti jedan čovek koji će prepoznati moje slike. I, on će ih učiniti besmrtnim! Svi će ih videti, svi će znati! Nisu pare vazne. Dobiće on svoje. Ali,  ja...”

 Dalje nisam slušao. Stresao sam se, osetivši groznu prazninu. Još neko vreme sam čuo njegov glas pokraj sebe, ali kao da je dolazio iz daljine, iz neke magle ili pomrčine. Zatim sam ga posmatrao kako se udaljava. Odlazi, pomislio sam, da pronađe to što ga je učinilo nepostojećim. Možda misli “samo još jednom, da me prođe, a sutra će sve biti bolje!” Ili ne misli. Prepustio se.

Njegova mršava prilika je sada delovala potpuno ogoljeno i tužno. U mojim očima sigurno još jadnija nego što zapravo jeste. Saosećao sam.

 Kada sam stigao kući shvatio sam da postoji nešto nalik na život, sada, negde, i ne još dugo. A ja sam čovek koji u taj život uvek dolazi, dolazi i dolazi, kroz neka magnovenja, u nemirnim snovima, kroz utehu laži u čije se okrilje uvek veruje i vraća.

Ja sam ta bolesna nada.