Počinjem ovu priču sećanjem na Šopena, koji je svuda nosio sa sobom grudvu poljske zemlje. Nastavljam je stihovima Džonija Štulića:

Poljska

U mom srcu mazurka

Poljska nije nikad dala kvislinga.

U nastavku priče moram da složim i sećanja na kolege iz Poljske, sa kojima sam u 90- im radila u internacionalnoj firmi. Želeli su tada u svom očaju na svaki način da ostanu na ovom ostrvu Velike Britanije.  Uglavnom su i uspevali u tome, dok je Poljska marljivo učila svoje lekcije o komunizmu, padu Berlinskog zida i raspadu Varšavskog pakta.

Kada je 2005. godine i Poljska primljena u evropsku uniju, onda su obrazovani Poljaci masovno nagrnuli ka zapadu . A odlazili su iz Poljske i oni manje obrazovani.  I bili su često jeftina radna snaga mnogim poslodavcima. Samo u Bristol ih je tog leta došlo preko 50 000. I svuda su sve prilagođavali sebi. Oni  su znali da je bolje da sve prilagode sebi nego, da se oni prilagode svemu oko sebe. Svuda su otvarali svoje prehrambene radnje. Koliko sam samo puta ušla u te radnje, videvši panetone u izlogu i shodno tome pomislivši da sam na pragu italijankog delikatesa?! Ako to u nekoj malo većoj ulici u nekom gradu i nisu uspeli da urade, onda se njihova nacionalna hrana opet relativno lako nalazila na policama drugih radnji a i brojnih supermarketa. Kada bi tražili radnike i stanare, tražili su uglavnom svoje zemljake, želeći da im i tako pomognu, pa su i oglase za te poslove i stanove pisali na poljskom jeziku. Pored njihovih oglasa i hrane svuda nailazim i na njihove novine.

Tako su im bezmalo proletele tri godine članstva u Evropskoj Uniji pa sada, samo tri godine kasnije, kad je zapad zahvatio finansijski cunami i globalna kriza za koju još niko nema globalno rešenje, Poljaci su počeli da se prvo sporadično a onda i masovno vraćaju u Poljsku, koja je u poređenju sa zapadom sada prava poslovna i finansijska oaza. Okenuo se točak sreće. Najbolji pokazatelj uspešnosti jedne zemlje danas je u činjenici da se u nju vraćaju njeni odliveni mozgovi a Poljaci se vraćaju jer se Poljska u međuvremenu izgradila i stabilizovala. Vraćaju se svome jeziku, svojoj kulturi i onom tradicionalnom familijarnom okruženju. Vraćaju se i da u Poljskoj slušaju Šopena.  Neki, koliko vidim i ostaju.  Spavaju na ulicama i hrane se u njihovim crkvama, jer nemaju dovoljno novca ni za kartu . A ako je verovati onim Poljacima koje srećem i koji su ovde već duže vreme, vraćaju se samo oni koji su skoro otišli iz Poljske.

I kao da opet čujem Džonija :

Poljska, u mom srcu mazurka

VIDA NENADIĆ