|
„Nisi
ništa loše učinio dobri starče, ne treba da budeš nakostriješen i rasijan,
opusti se... pijucni malo, saberi se i reci mi šta si to skrivio, ali ne žuri,
svaki detalj je bitan. Izvoli, budi smiren."
Čovječuljak, onako sitan, proćelav, sijed, vec je zadimio prostoriju (iako je
stupila zabrana pušenja na javnom mjestu i zatvorenim prostorijama), polako
smišlja početak svoje priče, a doktor klima glavom i maše svojim bijelim rukama
dok ujedno nastoji da popravi roletne na prozoru.
Nakon što je ispuhao nos i iskašljao dušu kroz svoja prazna i uplašena usta,
progovori:
"Jedino nepoznato u svemu ovome je, moj
doktore, činjenica da sam samo ja imao ključeve tog potkrovlja, i jedini sam
provodio vrijeme tamo svih ovih godina, kad bih nešto kovao ili popravljao
razne stvari, moj bijeli doktore, niko nije bio začudjen tim malim sobičkom,
zato sam ga i dobio od upravnika zgrade. Bilo je tu svakakvih zgoda, od
komšinice s prvog sprata, do one vještice koja je zadužena da čsti stepenište,
moj doktore, i meni kažu da je moje vrijeme prošlo, eeeee, ono tek dolazi."
Neko pokuca na vrata, i uđe mlada djevojka. Miris kafe je nadjačao nikotin, i
ubrzo je donio radost na doktorovo lice, čiča je odbio solju kafe, mršteći se
na nju jer je prekinula njegovu priču. Jadnica se počela pravdati i to bi
potrajalo da se u to ne upetlja doktor i smiri djevojku i da joj dopuštenje da
ode. Vrata se nisu ni zatvorila a starac otpoče dalje:
„Vidis ti ovo moj junačee, bezobrazluk uzeo maha, zato nam je i ovako, mladež
je izgubila prokletu kulturu!"
Nagli val kašlja opet prekinu unesrećenog, ovaj mu priskoči i ponudi času vode
koju je čiko glatko odbio, draža mu je cigareta - smirio se.
„Ovo mi je mir i spas, pametan onaj što je izumi. Vidiš, ni ne znam ko je...
sad se ne sjećam ni šta sam već pomenuo, bojim se da ti ne dosadi brbljanje
moje, ee, ma neće, imam ti ja zanimljivih priča, od komšinice s prvog sprata,
pa do one vještice koja je zadužena za odrzavanje stepeništa. Još sam u pogonu
junače (rastegao je starac i toliko se zasmijao onako starački i opet dobi
napad), no, da ne pametujem, ja sam jedini imao ključeve tog potkrovlja, samo
sam ja tu boravio zadnjih par 'dina. Ako sam ikog i uvodio u sobu, ključevi su
bili u bravi... (nakon te ključne rečenice " ključevi su bili u bravi" naglo
stade pričati i zamisli se duboko, bar onoliko koliko su mu godine dopustile),
vidiš doktore, tu sam pogriješio, možda mi je ona vještica bacila kakve čini,
uroke, pu pu pu! Doktoreee, sve sam pretražio, ormarić za cipele, iako cipela
nema, on stoji tamo, pregledao sam ga dobro, i tako redom i ništa. Vi ste učen
čovjek, nauka napreduje, mene je vrijeme preteklo... cilj ovog mog posjeta vama
je taj da mi pomognete pronaci ključeve. Duboko se zamislite i vidjet ćete
ključeve, ima ih zapravo tri, al' jedan je pravi. Eto doktore, pomozite ako
Boga znate!"
Doktor se naglo zavali u svoju ugodnu fotelju i zatvori oči, to potraje svega
nekoliko trenutaka, igru je pratilo doktorovo pjevušenje. Otvori oči i razocara
čiču koji opet dobi napada. Ali to nije sve, na kraju ga je uputio u obližnju
policijsku stanicu, da tamo sve ovo ponovi, mozda oni učine čudo i uhvate
ključeve koji su bili izuzetno poletni i nestali u starčevoj glavi. Ovaj isti
ustade, pognut, uputi se prema izlazu uz grmljavinu psovki, od nauke do
ključeva, pa opet od nauke do komšinice s prvog sprata.
G.
|
