Brzopleti, nespretni i iznenadni prelazak iz blaženog socijalizma u mrski kapitalizam i demokratiju više puta me žestoko lupio po glavi. Vidio sam rano šta je sve to i odlučio sam da se ne bavim politikom. Čak me i na izbore strah izići!

Prvo što je uticalo na moje nebavljenje politikom, gledajući iz ove perspektive, je ono što se desilo kad sam imao nepunu godinu dana života.

To ne pamtim, ali su mi pričali kako je davne 1974. otac ostao bez partijske knjižice, a samim tim i bez čvrste mogućnosti da uspije u nekim stvarima.

Ne, nije on istjeran iz Komunističke partije Jugoslavije - sam ju je napustio.

Kažu da je bio maj '74. A u maju sve obehara. A kada dođe behar onda je red, kažu stari, da se sunete (obrezuju) mala muslimanska dječica. Nisam imao ni godinu dana, pa se opravdano ne sjećam tog čina. Dok sam narednih nekoliko dana nakon sunećenja trčkarao u haljinici kakve se inače kroje za osunećene dječačiće par puta sam istrčao i u naše dvorište. Po pričama roditelja - tu na dvorištu me vidio čika Ejub. Majka i otac nisu dugo uživali u ponosu a već su, radi mog sunećenja, stigli prvi problemi.  Naime, čika Ejub, koji je u to vrijeme bio ortodoksni ateista, u općinsku partijsku ćeliju je prijavio mog oca zbog činjenice da je dao osunetiti dijete.  Tako je počeo tihi pritisak na oca i čuđenje kako jedan član partije može sebi dozvoliti takav vjerski obred. I ne samo dozvoliti i uraditi, nego i telaliti na sve strane, onako hrabro i bez  ustezanja. Čika Ejub je od obimnog socijalističkog i marksističkog učenja znao samo onu krilaticu kako je vjera ''opijum za narod'', pa je u svakoj pilici to ponavljao.

Izrevoltiran, otac je demonstrativno vratio partijsku knjižicu i od te 1974. nikad se nije ni vratio Partiji. Što je najgore - popio je koju više, pa je drugovima u komitetu rekao šta misli i o njima i o njihovoj takvoj partiji. Druga, pozitivnija,  strana ovog događaja je činjenica da sam, nekoliko godina kasnije, neskrivajući se mogao ići u mekteb, a i kao porodica - blagdane smo obilježavali opuštenije, nego kad je otac bio član Partije.

A onda sam krenuo u školu!

Nekako krajem prvog razreda osnovne škole neki tužni čiko na televiziji je jako ozbiljnim glasom rekao da je umro drug Tito. Meni to ništa nije bilo jasno, ali sam po očevom izrazu lica i onih par suza što mu se oteše - shvatio da Titina smrt nije dobra stvar. Nije to bila neka obična smrt! Ja, mali Titov pionir, nisam o tome pretjerano razmišljao... Nisam kontao mnoge stvari, a nisam imao ni vremena o tome razmišljat -, jer sam bio dijete - svijet mi je još bio lijep.

Pred našu školu, tada naučnofantastučnog imena ''Bratstvo-jedinstvo'', neki ljudi koji su jako žalili druga Tita,  postavili su dva-tri stola ogrnuta onim zelenim platnom kakva se viđaju po zbornicama, na stol su stavili veliku Titovu sliku preko čijeg je ugla bila postavljena crna traka. Odmah pored slike stajala je velika crna knjiga koju su nazvali knjiga žalosti. U tu knjigu žalosti trebali su da se upišu svi radnici i učenici našeškole. Kasnije sam shvatio - ko je više napisao dobio bi više poena od nekih nadležnih koji su tu knjigu kasnije čitali. Da bi cirkus bio potpun svakog dana, ne sjećam se po koliko sati, kraj stola sa slikom i knjigom žalosti, stajala su po dva pionira malena. Obično su to bili uzorni učenici naše škole. Kako sam bio odlikaš i ekstra pametno dijete, učitelj mi reče da slijedećeg dana u školu ponesem pionirsku kapicu i maramu. Bio je red da i ja budem neka ''straža'' kraj Titove slike i knjige žalosti...
I sve bi bilo za svaku pohvalu - ja malen i sladak, sređen, popeglan, očešljan... Ali, bio sam neozbiljan. Možda samo zbog toga što sam bio dijete. No, drugi nisu tako mislili. Taj dan sam ispao neki narodni neprijatelj, rušitelj bratsva i jedinstva...
Uglavnom, stajao sam tamo kraj tog stola... Djeca su se ispred redala su ulazak u školu. Mali Joco, moj drug iz razreda, mi je rekao nešto smiješno. Ne sjećam se kakva je to glupost ili šala mogla biti, ali ja se nisam mogao suzdržati - nasmijao sam se glasno, možda je moj smijeh trajao i nepristojno dugo. To ne znam, ali znam da se u tom momentu pojavio direktor škole - onaj isti čika Ejub sa početka priče. Sa zaprepaštenjem je gledao u mene. Naravno, meni ništa nije bilo jasno! Uzela me čvrsto i histerično za ruku (mislio sam da će mi je otkinuti iz ramena) i odvela u njenu kancelariju. Neko je poslao i po direktora škole. Prije no što je stigao direktor pedagogica me žestoko ščepala za lijevo uho (ono mi je danas malo veće!) i odigla me od poda vrišteći. Ona je vrištala, a ja sam trpio. Je li joj to činilo nekakav skriveni užitak, slast - nemam pojma, ali znam da je mene boljelo... Onda je stigla i pedagogica... Držali su mi (čini mi se vječnost čitavu) predavanje o Titovoj veličini, bratstvu i jedinstvu, revoluciji, samoupravljanju, i milion drugih stvari koje nikad nisam zapamtio... Ja sam ispao ko neki kontarevolucionar, rušitelj sistema... Čak sam se prepao da se SFRJ ne raspadne radi mog smijanja kraj Titove slike...

Narednih godina - svaku narednu godinu do kraja osnovnog školovanja, bio sam finalista ''smotre znanja TITOVIM STAZAMA REVOLUCIJE'' (sjećate se tih vremena ?!)... Kao da sam htio da se iskupim za svoj kontrarevolucionarni  čin.  Naravno,  u našoj školi smotru je vodila i takmičenja provodila moja pedagogica.  Naučio sam sve o malom Joži,  mladom SKOJEVCU,  ilegalcu,  vođi, predsjedniku, jednom i jedinom drugu Titu. Znao sam sve njegove velike bitke, sve njegove velike riječi...

A  nekako od devedeset i neke, naša pedagogica je bila među prvima koja je hrabro zahtijevala da se Titove slike maknu iz učionica, zbornica i kabineta....  A i napredovala je. Prešla je za pedagoga u srednju školu. Kao da me pratila.

Ja sam još uvijek bio odličan učenik - uzorno dijete - nema šta. Zbog toga sam i dobio ključeve od prostorije u kojoj je bio školski razglas. Sve je bilo idila, dok jednog dana - godina je bila 1991. - nisam za vrijeme velikog odmora pustio par pjesama koje su izazvale isti, možda i gori gnijev, moje pedagogice...  Ni sam ne znam šta mi bi pa sam pustio jednu za drugom onu "Godine su prošle pune muka'' - Z.Čolić i himnu ''Hej, Sloveni'' (obrada Bijelo dugme)...

E, sad nisam bio kontrarevolucionar niti rušitelj bratstva i jedinstva, nego tek obični delikvent i provokator...  Doduše, nije me vukla za uši - možda joj to više nije bio užitak...