Napisao sam joj:
„Gospođice, noć je hladna, zimska,
a Ja sam iznova sam.
Možda je ovo vrijeme baš sad
da napustim svaku nadu i
krenem tragati za nečim što je
iskonski moje. Baš moje.
Možda... u smrti pronađem svoj
smiraj i u njoj budem sretan?"

Odgovorila mi je:
„Gospodine, molim Vas ne pričajte
mi večeras o suicidu.
Ja sam i suviše tužna, jer
upravo napuštam ovaj grad. Grad
u kome ostavljam svoga voljenog!"

Napisao sam joj:
„Gospođice, znam da Vi ste oduvijek
željeli nešto više. Nekog spram sebe.
Vi nikada niste bili spremni za mene
za ljubav koju Vam nudim.
Možda ste željeli pjesnika, a ko bi Vas,
od mene, ljepšim pričama u san uljuljkivao.
Možda ste željeli sanjara, a ko bi Vam zaista,
od mene, ljepšim snovima darivao?"

Odgovorila mi je:
„Gospodine te riječi nisu napisane meni
već nekome drugome.
Vi, gospodine dragi, ste zaljubljeni u ljubav,
a ne u mene. Nikako u mene!
Ja od danas želim drugog čovjeka!"

Napisao sam joj:
„Gospođice, onda, možda drugi put
se ukrste putevi naših ljubavi.
Možda se, nekada, umorite od traganja
za nečim, za šta mislim da Vam nije sudbina.
Vi, mila moja, upravo jeste sama Ljubav
i ja se nadam da ćemo se ponovo sresti
ako, već, ne u ovome životu
znajte da ću Vas tražiti i u slijedećem!"

Nije mi se javila više nikada!