Zašto sam tu, zaboravih.
Danas: zašto sunce gori od želje da me...?
Danas: zašto je ocean tako hladan prema...?
Danas, zašto su valovi ustuknuli tako...?
Zašto sam tu, zaboravih.

Galebovi polijegali po lijenom pijesku, mokro zijevaju.
Jedan, najljepši, najočitiji, skokom doskočio...
Zašto si tu, galebe? Odgovori!

Moj galeb čuvar dotakne kljunom pijesak tri puta, zastane na sekundu, pa izduži vrat put sunca, te ispusti krik na svom galebinjem jeziku: ha-ha-hhaaaaaaaaaaa-ha!

Što si mi rekao, galebe moj? Kako da te razumijem, galebe moj?

A on ponovi svoj dostojanstveni govor, i svi se galebovi strčaše prema meni. Ali se naljuti galeb čuvar moj i sve ih rastjera u trenu, pa se vrati i nastavi se klanjati, kliktati, klanjati, kliktati, klanjati...

Dođi bliže, ljepotane, ne boj se!

A on se plaho drži na odstojanju, i čuva me od drugih galebova ljubomorno, kao da je dragi moj.

Tko si, galebe moj?

Ako pitam vračaricu, ako pogledam u staklenu kuglu...
Slutim, tko si.
Ako pitam što si mi govorio, odgovor znam: kako da držim druge galebove na odstojanju kada tebe više ne bude:

Esta vellaco? No conmigo... No conmigo... No conmigo... Ha-ha-hhaaaaaaaaaaa-ha!