Kad oči počnu da vlaže

I usne naglo zaćute

Nema onog što je najdraže

Suzama se oči mute

Nema te sine

A kao juče bio si tu

Ali dobro vreme brzo mine

I čovek je uvek sam u zlu

Srce okivam suzama koje se lede

prošlost mi stalno u svesti

Danima otkad te nema

Obrazi naglo rumene i blede

Nećemo se više nikad sresti

Drugi svet je imaginacija

I uteha za one koji u ništa veruju

Želim sine da mi bude inspiracija

Uspomene na tebe iz mene zlo isteruju

Gubim veru u sebe

Zaboravljam da život traje

Stalno mislim na tebe

U meni zauvek trag večne uspomene ostaje

Nije krv voda bez razoga da se lije

Nada u čoveku se gasi

Ako sina nema ko oko njega da se svije

Kad mu posede vlasi 

Znam postoji oko mene dobrota i iskrenost

Čije si ti oličenje

Ljude još krasi iskrenost

I još postoji kakvo takvo divljenje

Nisam patnik bez razloga

Ali sam osuđenik realizma

Znam da nema epiloga

Dok se ne prelomi životna prizma

Ne mogu sine nikad srećan biti

Svaki ožiljak na mom licu

Krije ranu nesvesnu  duboku

Tugu ne mogu skriti

Tvoj lik širi tamnu zenu u mom oku